Kako su studenti postali samo studenti

Šezdeset osme studenti su tražili više komunizma, devedeset šeste više demokratije, a studenti danas traže ispitni rok više. I tako svakog oktobra. Pištaljke i transparenti ostali su skoro isti, ali se iza njih kriju bitno drugačiji zahtevi u odnosu na one od pre pet decenija, ali i pre dvadesetak godina.

Goran Pavlović je kao student Elektrotehničkog fakulteta bio učesnik velikih studentskih protesta 1996/97. Kaže da je tada situacija bila drugačija nego danas, jer su profesori delili sudbinu studenata.

"Svi smo bili siromašni. Bili smo jednaki u siromaštvu i to je dovelo do jedinstva studenata i profesora. Danas nisam siguran da je tako. Čini mi se da se univerziteti ponašaju kao crkva koja je pravljena prema vladikama i kadrinalima, a ne prema vernicima, to jest studentima", slikovito objašnjava Pavlović.

Predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht učestvovala je u studentskim protestima 1968. Kaže da su tada verovali u tržište, ali ne da je ono mera svega.

"Studenti koji danas protestuju doživeli su da je tržište mera svega, doživeli su da svaki univerzitet ponaosob pokušava da izvuče iz njih para koliko god je to moguće, i više od toga", kaže Sonja Liht.

"Sada, posle toliko razočaranja, čovek gleda da sredi ono malo dvorište oko sebe, prvo svoj džep. Roditelji ili nemaju posao ili rade za male plate. Vi krećete prvo da spasavate svoj život, pa tek onda planetu, državu", dodaje Goran Pavlović.

Sa sve plićim džepovima krati se i spisak zahteva koji mladi ljudi imaju. Ipak, oni koji danas vode proteste smatraju da im se nečinjenje neopravdano stavlja na teret.

Kozmetičke promene ili borba

"Omladina je prepuštena sama sebi baš zato što se uništava obrazovanje, baš zato što se uništava svaka društvena struktura, ali nije tačno da ne postoji neko kritičko mišljenje, da ne postoji neka želja za promenom. Ona i te kako postoji i o tome govore i ovi studentski protesti", priča Kosta Ristić, student master studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Jelena Tasić, apsolvent Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da studenti vide da su njihovi zahtevi samo kozmetičke promene.

"Poenta je da oni upravo dižu glas da neko čuje da im je potrebna pomoć. Studenti se bore da ostanu u sistemu obrazovanja i oni ne mogu samo da se bore za šire društvene promene", kaže Jelena Tasić.

Njen kolega sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu ne smatra da su zahtevi studenata trivijalni i da predstavljaju samo kozmetičke promene.

"Zamislite da ne možete da upišete master na budžetu i nemate jednostavno novca da platite, a master diploma vam je neophodna", kaže Marko Šović.

Razumljivo je da se studenti bune zbog visokih školarina, uslova u domovima i da traže veći broj ispitnih rokova. Ali velike teme, pa čak i one koje se tiču obrazovanja, radije prepuštaju drugima.

"Srbija je zemlja gde jedino nerad i lična poznanstva donose rezultate. I ko se više puta sa tim susretne u praksi, bilo kakva teorija ne može da utiče na to da on povede bilo kakve proteste, da veruje da će protesti uspeti", smatra Goran Pavlović.

Poučeni iskustvom svojih roditelja da neke bitke nije moguće izvojevati, mladi danas igraju na sigurno – ne dobiju mnogo, a traže još manje. I tako je student postao ponovo samo sudent.

"Očito poučeni na našem primeru, neće da rasplinjavaju energiju na nešto što ne mogu da postignu", kaže Pavlović.

Od platoa do platforme

Većina studentskih borbi devedesetih je krenula sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Plato ispred fakulteta bio je pun mesecima – i dan, i noć. Studenti su imali podršku i srednjoškolaca, ali i penzionera.

Sa balkona okolnih zgrada demonstrantima su mahali u znak podrške. Nije im smetala ni kiša, ni sneg, ni niske temperature. Danas se borba sa platoa prebacila na internet platforme, uglavnom društvene mreže. Studenti ipak tvrde da je ovo samo početak.

"Studenti upravo kroz borbu, kroz osnovne materijalne interese stiču predstavu, ideju i iskustvo o potrebi borbe na širim društvenim poljima. Upravo uvlačeći ih u borbu za osnovna pitanja kroz tu borbu – student dobija svest o širim društvenim promenama", kaže Kosta Ristić.

Sonja Liht za sebe u šali kaže da je rođena kao aktivistkinja, zato je razumljivo što je za nju neprihvatljivo pristajanje na nečinjenje. Ipak, razume današnje studente.

"Neću da branim mlade pošto-poto, ali nisu oni napravili ovaj sistem – mi smo. Mi smo odgovorni pre svega", zaključuje Lihtova.

I narednog oktobra studenti će izaći na ulice. Ponovo će zahtevati koji ispitni rok više i da plate koju crvenu manje. I tada ćemo ponovo pričati o šezdeset osmoj i devedeset šestoj. Protesta 2014. verovatno se niko neće sećati.