Japanski pravoslavac koji je spasao hiljade Jevreja

U tmurnim vremenima pogroma, koji je progutao milione života, jedno od svetala humanosti i velikodušnosti zasjalo je na mestu na kojem se najmanje očekivalo – u diplomatskom predstavništvu nemačkog saveznika Japana.

Ćijune Sugihara, japanski vicekonzul pravoslavne veroispovesti na službi u gradu Kaunasu u Litvaniji, u leto 1940. godine je, uprkos protivljenju svojih pretpostavljenih i opasnosti koja je pretila njemu lično i njegovoj porodici, izdavao jevrejskim izbeglicama iz Poljske tranzitne vize i tako spasao, procenjuje se, više od 6.000 ljudi.

Sugihara je službu počeo nakon završetka Prvog svetskog rata u kineskom gradu Harbinu, u kojem je tada živelo oko 120.000 Rusa, uglavnom belogardejaca, prebega koji su pretrpeli poraz u građanskom ratu sa komunistima. Sugihara, koji je od rane mladosti bio hrišćanin, član protestantske baptističke crkve koju su u Japanu osnovali američki misionari, u tom gradu je učio ruski i nemački jezik i sreo svoju prvu suprugu, Ruskinju, zbog koje prihvatio pravoslavlje.

Kada je Japan 1931. godine okupirao Mandžuriju, Sugihara je dobio funkciju u marionetskoj vladi i uznapredovao do pozicije zamenika ministra inostranih poslova, ali je ubrzo podneo ostavku u znak protesta zbog surovog odnosa japanskih okupacionih vlasti prem lokalnom stanovništvu.

Nakon nekoliko godina provedenih u domovini, on je poslat u tada nezavisnu Litvaniju 1939. godine. Međutim, iste godine nemačke snage su prodrle u susednu Poljsku otpočevši Drugi svetski rat, usled čega su hiljade poljskih Jevreja bile prisiljene na bekstvo, naročito u neutralnu Litvaniju, s obzirom na to da su i sa istoka, prema sporazumu Hitlera i Staljina, prodirale sovjetske trupe.

I sama Litvanija je imala veliku jevrejsku populaciju, pa se Sugihara, koji je trebalo da prikuplja obaveštajne podatke o kretanju nemačkih i ruskih trupa, 1940. godine našao zatrpan zahtevima očajnih Jevreja – za izdavanje japanske vize.

Na njegove upite – šta sa njima treba činiti, tadašnje japansko ministarstvo spoljnih poslova odgovaralo je insistiranjem na tačnom sprovođenju imigracione procedure. Tačnije, tražilo je od njega da ne izdaje tranzitne vize aplikantima koji ne poseduju dovoljna novčana sredstva i kartu za odlazak u neku treću zemlju.

Ogromna većina Jevreja koji su u žurbi napuštali svoje domove nije mogla da ispuni te formalne zahteve, ali je Sugihara, oglušivši se o instrukcije svojih pretpostavljenih, svesno odlučio da im izdaje desetodnevne tranzitne vize.

Tradicionalno, u japanskom društvu hijerarhija i svest o sopstvenom društvenom i profesionalnom položaju unutar te hijerarhije – izuzetno se vrednuju, što je naročito bilo izraženo u to doba kada je Japan bio zahvaćen nacionalističkim žarom i militarizmom. Tada je od pojedinaca tražio potpunu posvećenost državi i najveće žrtve za njene ciljeve. Od državnih službenika i vojnika se zato očekivala apsolutna poslušnost i bespogovorno izvršenje naredbi koje su dolazile odozgo.

Takođe, Japan je potpisivanjem "Antikominternskog pakta" 1936. i "Tripartitnog pakta", vojnopolitičkog sporazuma sa Hitlerom i Musolinijem, 1940. godine, već bio stupio u blizak savez sa Nemačkom, pa je Sugiharino delovanje predstavljalo posebno veliki problem za japansku diplomatiju, jer je ugrožavalo važne odnose sa glavnim saveznikom.

Herojska borba za spasavanje života

Zbog svega toga, samom Sugihari je pretila ozbiljna opasnost ne samo da izgubi posao već i slobodu. I njegova druga žena i deca koju je sa njom imao mogli su da očekuju progon i društvenu izolaciju, pa je on stoga svoju suprugu obavestio o mogućim posledicama i zatražio njeno razumevanje pre nego što je doneo odluku da na svoju ruku pomogne unesrećenim Jevrejima.

Sugihara je tako, bez odobrenja japanske vlade, počeo sa izdavanjem tranzitnih viza jevrejskim izbeglicama u drugoj polovini jula 1940. godine, kada je Sovjetski Savez već bio okupirao Litvaniju i druge baltičke republike u skladu sa sporazumom Ribentrop–Molotov.

Do zatvaranja konzulata početkom septembra te godine Sugihara, koji je dnevno provodio i više od 18 sati ispisujući vize, uspeo je da izda više hiljada tih putnih isprava od kojih su neke bile za čitave porodice, a ne prosto za pojedince, pa je, prema nekim procenama, njegov poduhvat spasao čitavih 10.000 duša.

U poslednjim danima i satima, i njegova supruga, Japanka, pomagala mu je u izdavanju viza, a pri odlasku iz Kaunasa, Sugihara je na železničkoj stanici okupljenoj masi iz voza bacio prazne obrasce za japanske vize sa pečatom konzulata.

Sugihara je, zahvaljujući poznavanju ruskog jezika i slovenskog mentaliteta, u međuvremenu uspeo i da izdejstvuje odobrenje sovjetskih vlasti za transport Jevreja Sibirskom železnicom do Vladivostoka, što je, međutim, putnike koštalo pet puta više od cene karte u normalnim uslovima.

Od gneva države u tom trenutku verovatno ga je spaslo to što njegovi nadređeni nisu imali tačan uvid u broj viza koje je izdao. Sugihara je tako nastavio da radi za japansko ministarstvo spoljnih poslova tokom rata u diplomatskim predstavništvima u Čehoslovačkoj, istočnoj Nemačkoj i Rumuniji, gde ga je 1944. zarobila Crvena armija.

Iz zarobljeništva je pušten 1946. godine, ali je po povratku u Japan, već naredne godine otpušten sa posla, iako mu je bilo samo 47 godina, navodno – iz organizacionih razloga.

Dug put u Japan

Priliv jevrejskih izbeglica u Japan nastavio se i nakon zatvaranja konzulata u Kaunasu, sve do proleća 1941. godine. Smatra se da je deo viza za njih u prestonici Vilnjusu lažno izdala crkva korišćenjem japanskih diplomatskih pečata koje je Sugihara namerno ostavio za sobom, kao i da je jedan broj japanskih viza falsifikovan u Poljskoj.

Novac potreban izbeglicama za odiseju od Litvanije, preko Sibira, do Japana i dalje do njihovog konačnog odredišta, prikupila je jevrejska dijaspora u Severnoj Americi.

Kancelarija japanske putničke agencije JTB u Njujorku dobila je 1940. godine zahtev od tamošnjih jevrejskih imigranata da organizuje transport izbeglica iz ratnim vihorom zahvaćene Evrope, preko Japana, u SAD, Kanadu, Južnu Ameriku i Australiju.

Nacistička okupacija poljskih luka, prisustvo nemačkih podmornica u baltičkom moru, kao i vazdušni i pomorski sukob između Nemačke i Velike Britanije, te ulazak SAD u okršaj u severnom Atlantiku na strani Britanije, jevrejskim izbeglicama iz srednje i istočne Evrope je presekao odstupnicu na zapadu, pa su oni masovno bežali u Rusiju, gde su se Transsibirskom železnicom prebacivali do obale Tihog okeana.

Tu su ih prihvatali japanski brodovi koji su redovno saobraćali između Vladivostoka i Curuge, luke na Japanskom moru u prefekturi Fukuj, na oko 80 kilometara severno od Kjota.

U to vreme putnici su pri ulasku u Japan morali da dokažu da kod sebe imaju 100 dolara u novcu i kartu za neku treću zemlju ili, alternativno, 200 dolara u novcu. Pošto je najveći broj izbeglica dolazio bez ikakve imovine ili sa samo nešto ručnog prtljaga, jevrejska dijaspora u SAD je u Japan slala novac za njihove putne troškove i za ispunjenje pomenute pravne odredbe o ulasku u zemlju.

Poznato je da je, na primer, za grupu od 765 izbeglica uplaćena suma koja u današnjem novcu iznosi šest miliona dolara, kao i da je japanska putnička agencija uredno vratila deo uplaćenog novca kada se ispostavilo da se 93 osobe sa tog spiska nisu pojavile.

Brige i nade

Novine u gradu Fukuj, glavnom gradu istoimene prefekture, u februaru 1941. pisale su o tome kako Evropom luta 300-350.000 jevrejskih izbeglica, koje nemaju drugog načina da se domognu sigurnosti na američkom kontinentu nego preko Rusije i Japana.

Pomisao na to je uznemiravala domaću javnost nenaviknutu na toliko prisustvo stranaca, ali i japanske bezbednosne strukture. Vlasti u dalekoistočnoj carevini strepele su da bi među izbeglicama mogli da se nađu i strani špijuni, zbog čega su rasporedile obaveštajce na dokovima Curuge.

Jevrejske izbeglice koje su dospele u Japan iz Curuge dalje su prebacivane u luke Kobe i Jokohamu, gde su ukrcavane na prekookeanske brodove.

Spiskovi sa tačnim brojem jevrejskih putnika i njihovim imenima izgubljeni su u požarima koje je prouzrokovalo američko bombardovanja Curuge pri kraju rata. Sa sigurnošću se, međutim, zna da je među japanskim plovilima najviše izbeglih Jevreja do Zemlje izlazećeg sunca prebacio brod po imenu "Amakusa", koji je odjednom prevozio između 300 i 400 ljudi.

Izgrađen je 1902. u Nemačkoj za potrebe Rusije i prvobitno bio kršten imenom "Amur", ali su ga Japanci zaplenili tokom kratkog, žestokog rusko-japanskog rata 1904-1905, preimenovali i namenili, donekle ironično, za putničku liniju do ruskog grada Vladivostoka, koja je zatim poslužila da spase ljude koji su bežali od Nemaca.

Kada je počeo rat na Pacifiku, brod je bio prebačen na jug Japana odakle je iz luka Kagošima na ostrvu Kjušu i Naha na ostrvu Okinava plovio za Tajvan, koji se tada nalazio pod japanskom okupacijom.

"Amakusa", brod koji je pružio spas i nadu hiljadama ljudi, završio je, međutim, na dnu Tihog okeana kada su ga pri povratku sa Tajvana torpedovali Amerikanci.