Rodoslavci: Užice na dva koloseka

Ali, sve što se desilo u Užicu, na razmeđi dva veka, nije „palo s neba”. Nije bio slučajni sled događaja, već rezultat dubokog promišljanja, mudrosti i entuzijazma pojedinaca. Užičani su sabrali ono što znaju sa onim što ne znaju, pa sopstveno neznanje nadomestili znanjem drugih – stručnih i obrazovanih ljudi.

Vizije o naprednijem Užicu, ujedinile su, uz tadašnjeg predsednika opštine Mališu Atanackovića i jednog učitelja, dva advokata, jednog knjigovođu i više trgovaca, koji su bili članovi uprave Akcionarskog društva za izgradnju tkačke radionice i hidrocentrale. Predlog o načinu korišćenja vodene snage Đetinje, potekao je od Đorđa Stanojevića, fizičara i astronoma. Odličnog poznavaoca Teslinog dela, koji ga je i dočekao 1892. kada je Tesla boravio u Beogradu. Princip Teslinih polifaznih struja, njemu je bio jasan, i sa dubokim uverenjem ga je predložio Užičanima, jer je i u razgovorima sa Teslom imao priliku da se uveri u prednost takvog rešenja. Uz mnogo truda, veštine i novca, nabavljena je oprema iz dalekog Beča i dopremljena u tada besputni užički kraj, podignuta brana, zgrada hidrocentrale, a kada su turbine pokrenute i svetlost obasjala ulice grada i prve domove priključene na elekgtromrežu, nova era je počela i bilo „ono što biti ne može – sinulo viđelo iz reke”.

Industrijalizacija podstaknuta novim izvorom energije promenila je sudbinu grada na Đetinji, a staro zdanje, na obali reke, sa još očuvanim turbinama, svedoči o tim presudnim poduhvatima i ljudima koji su ih omogućili.

Dvanaest godina posle izgradnje hidrocentrale, paljba topova sa Malog Zabučja označila je da u Užice stiže „ćira”. Prvi voz, koji je obezbedio vezu sa ostatkom Srbije i svetom i otvorio još jedno poglavlje u razvoju ovog kaja.

Urednik serijala: Jelena Božović

Snimatelj: Duško Perić

Montaža: Goran Damljanović