Metamorfoze: Vojislav Voja Brajović

Rođen je u Beogradu. Oba roditelja bili su partizani koji su nakon rata, zbog političke nepodobnosti, postali državni neprijatelji, pa se porodica seli u Valjevo. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića.

Stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1969. godine u kome je odigrao više od pedeset uloga. Tu je, još kao student, počeo, u predstavama Odbrana Sokratova i smrt, Agamemnon, Kad su cvetale tikve, Pigmalion, Koriolan, da bi se u Hamletu u režiji Steve Žigona pojavio u ulozi Horacija i Laerta. Igrao je u premijernoj postavci predstave Buba u uhu. Vasa Vučurović u predstavi Mrešćenje šarana, Žutilov u Rodoljupcima; Matamor u Pozorišnim iluzijama, Lažni car Šćepan Mali, Terzit u predstavi Troil i Kresida, Dimitrije u Buretu baruta, Maksim u Skakavcima su neke od najznačajnijih uloga u karijeri Voje Brajovića i najvrednijih u našem pozorištu.

Kao gost igra i na scenama drugih pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Podgorci, Gradu teatru u Budvi.

Njegove uloge u predstavama Pogled u nebo, Gorski vijenac, Bura, Mera za meru, Voz su takođe maestralne.

Karijeru je paralelno gradio na televiziji, filmu i u pozorištu. Ogromnu popularnost donela mu je uloga Tihog u seriji Otpisani.

Zapažene su njegove uloge u filmovima Specijalno vaspitanje, Balkan ekspres, Nacionalna klasa, Tito i ja, Bure baruta, i u desetak serija, među kojima su i Više od igre, Bolji život, Sinđelići.

U svojoj dugoj i uspešnoj glumačkoj karijeri, Brajović je dobio mnoštvo nagrada, među kojima su: Oktobarska nagrada grada Beograda, dve Sterijine nagrade i 2009. godine Dobričin prsten za životno delo. U obrzloženju žirija piše da je Brajović svojim kreacijama doprineo da se u srpskom pozorištu održi visok nivo glume, da je imao ključne uloge u nizu antologijskih predstava koje su u naše pozorište donele moderam duh, nemir i prevrat u scenskom izrazu.
Bio je ministar kulture i dugogodišnji predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije. Ali, on je pre i iznad svega glumac. Njegove uloge nisu žanrovski definisane, uvek su negde između tragičnog i komičnog.

U životu i profesiji inspiriše ga samoironija. Kaže da veruje u čoveka i umetnost, u humanizam i povratak renesanse, u moć umetnosti. Zato neumorno radi u pozorištu i pred kamerama.

autor i urednik Olivera Milošević
snimatelj Dragoslav Bojković
montaža Jakov Pejov
režija Milica Mitrović