Pet sati vožnje do vazduha sa dedovine

Mladi arhitekta Aleksandar rešio je da njegova dedovina počne bolji život. Bolji život, jer njegovo prezime je Popadić. Nije Giga Moravac, ali je povezan sa dedovinom snažno.

U prijavi je Aleksandar napisao: "To je malo i živopisno mesto sa prelepom prirodom, ali sa sve manje ljudi koji tu žive i ovim tempom se bojim da za dvadesetak godina tu neće nikog biti".

Komšije u kasnim osamdesetim dočekuju ovog momka kako bi sa nekim prozborili. Priroda je sve jača i sve više buja. Ovo je jedan od lepših delova Balkana, ali umire.

Ovo bi bila jedna obična prijava da Aleksandar ne živi i radi u Novom Sadu i da ne putuje po 5 sati kako bi samo obišao dedovinu i uverio se da je sa kućom sve kako treba. Ovo mesto u brdima je magnetički privlačilo od detinjstva ovog momka. Kada bi kretao na more kao mali molio je roditelje da prvo svrate u Babine. Sve je govorilo da je on taj koji neće dozovliti da se ognjište ugasi. Njegov pokojni deda je gradio kuće od kamena u ovom kraju i najveći greh bi bio da dom jednog graditelja ostane pust, kako kaže. Aleksandar je dar nasledio od dede i postao arhitekta koji radi za jaku stranu kompaniju. Prijavio se da pošalje poruku da se ne ostavlja dedovina, a novac mu nije motiv, jer je već uložio mnogo više nego što serijal Moja dedovina donosi domaćinima (oko 3 hiljade evra po epizodi).

Obezbedio je mobu i ispomoć prijatelja, kumova, rođaka iz Novog Sada, Arilja i okoline Prijepolja. Na imanju je čekao rasklopljen šator za veselja koji je nagovestio da će se u Babinama na kraju emisije dogoditi veselje za 100 gostiju. Izgleda da je ovo za našeg Aleksandra jedan od najvažnijih događaja u životu.