Ko se seli taj se ne veseli, osim ako ne prati srpske košarkaše

Zadovoljni zbog sve tri pobede našeg državnog tima, zadovoljni zbog igre koju su Jokić i ekipa prikazali i zadovoljni što smo bili deo uspešne misije u ovom, meni posle svega lepom kineskom ”gradiću” od circa sedam miliona stanovnika.

Iako sam znao da neće biti lako i jednostavno kao protiv Angole i Filipina, bio sam prilično miran pred meč sa Italijanima, i iskren da budem, ni u jednom jedinom trenutku nisam sumnjao u rutinsku pobedu.

Nisam strepeo ni kada je iza linije 6.75 sve pogađao Haket, ni kada se razigrao Galinari, ni kada je hardenovske šuteve sa jedne noge ubacivao Belineli.

A nisam se nervirao ni kada je Bogdan promašivao slobodna bacanja, ni kada je Beli (dugo) bio na nula poena, ni kada se danas nešto nervozniji Jokić ”kačio” sa Italijanima. Ili oni sa njim, možda je preciznije.

Znalo se i pre meča, a na meču i videlo, da ”azuri” nemaju čime da se suprostave našim mišićima i centrimetrima u reketu, niti mogu da pogađaju celo vreme, a kamoli da nam odbrambeno-fizički ispariraju četerdeset minuta.

I sve je došlo na svoje. Jović je dobro dirigovao, a bogme i pogađao. Jokić sa nekih 30% snage punio sve kolone, a Bjelica podsetio zašto je nekada igrao i pleja. Raduljica u svom ”zen” ali naoštrenom stanju, a surovi Bogdan našpanovan na ”30+". 

Tako ekipi sa ”čizme” nije bilo spasa, iako su ga tražili u, nazovimo je, čvrstoj igri i njima svojstvenim čarkama. Sreća te nije bilo nekontrolisanih rekacija, mada jeste nekih preskakanja...

Engleska najava 

Inače, poslednji dan u Fošanu iskoristio sam da konačno uđem u drevni hram Zumijao, o čemu će te moći da pročitate posebnu priču.

Elem, nakon šetnje kroz glavnu tursitičku destinaciju u Fošanu, kolega Vlada iz ”Novosti” i ja tragali smo za mestom u obližnjem Lingnan Tjanđin kvartu za predah, kafu i ručak. 

Sedamo u jedan ”bistro” i espreso čekamo više 20 minuta. Razmišljamo da ustanemo i odemo, ali našu nervoznu igru dobro ”čita” Englez i praktično moj imenjak Mark, koji je London pre devet godina zamenio Kinom.

”Sporiji su malo, ali je sve što nude je vrlo dobro. Budite strpljivi”.

Čim je to izgovorio naša kafa je stigla. I jeste bila dobra.

”Ok, druže, uz izvinjenje što te ometam u obroku, reci nam šta to jedeš? Da ne lutamo po meniju”, upitao sam ga. 

”Nudle sa govedinom. Odlične su, zaista. Jedem ih često ovde pošto živim tu iza ugla. Nećete pogrešiti”, rekao je. 

Objašnjava da ga je posao doveo u Kinu pre skoro deceniju. Tokom nedelje radi kao konsultant za poslove uvoza i izvoza, dok je vikendom trener u mlađim kategorijama u jednom fudbalskom klubu u Gvangdžou, pošto je taj posao radio i u Arsenalovoj omladinskoj školi.

Mislio je da smo i mi zbog fudbala došli u provinciju Gvangdong, kao i dobar deo Srba koje je upoznao, ali se nakon našeg odgovora da je povod ipak košarka setio da je u toku SP, pa je usledilo je pitanje: ”Kuda idete dalje?”

Na naš pomen Vuhana, reagovao je izrazom lica kao kada probate nešto pokvareno i neukusno.

”Oh, odvratan grad! Velik, zagađen, prljav, tmuran…”, nabrajao je. ”Meni se ni malo nije dopao i nadam se da nećete tamo dugo ostati, već da će te otići na neko lepše mesto. Recimo Šangaj ili Peking, u kojima sam živeo i koji su mnogo otvoreniji za Evropljane i daleko lepši”, objasnio je svoj stav.

Nasmejali smo se, i onda sam preveo još jednu našu izreku i završio razgovor, ali i svoj odjavni blog iz Fošana, rečima: 

”Iz tvojih usta u Božije uši!”.

Marko LjUBOMIROVIĆ (Marko Ljubomirović)