Doktor Piksi i mister Stojković - promena koja još nije bolela, ali brine fudbalsku Srbiju

Kada je Srbija na volšeban način u Beogradu došla do boda protiv Portugalije u kvalifikacijama za Mundijal u Kataru, Piksi je nakon utakmice izjavio da nije preterano zadovoljan.

Dala je Srbija tada dva gola prvaku Evrope iz 2016. godine i bila konkurentna tokom skoro čitavog meča. Avaj, nije bilo dovoljno za Piksijeve, od početka nametnutne visoke standarde.

Pred odlazak u Lisabon na revanš, gde je samo pobeda značila direktan plasman, Piksi je najavio ofanzivan pristup i pobedu. Ispunio je oba obećanja i podigao kredit koji je sada, četiri godine kasnije, skoro potrošio.

Svi su tada bili na strani jednog od najvećih umetnika sa loptom koji su rođeni na potezu od Vardara do Triglava. Zašto i ne bi? Srbija je po prvi put od odlaska Radomira Antića igrala fudbal koji bi privukao i neutralne posmatrače, a rezultati nisu trpeli. Pobeda u Portugalu bila je samo kruna revolucije koju je Piksi sproveo za kratko vreme.

U Kataru se međutim, veoma brzo, sve okrenulo. Iako su mečevi bili veoma uzbudljivi, Srbija je ostala kratkih rukava. Igrali su "orlovi" i dalje na gol više, ali su počeli da završavaju sa golom manje. Napad je funkcionisao kao nikada od osamostaljena, ali mlada i neiskusna odbrana to nije mogla da isprati.

Negativni komentari, intrige i zavere su se kao magla spustile na tim, koji nije ostao bez posledica. Nije se ni Piksi najbolje snašao u datoj situaciji. Interne nesuglasice pretvorile su se u svađe i neuzvraćene pozive, a započet je i svojevrsan rat sa medijima, koji i dalje traje.

Najvažnije od svega - Piksi je odlučio da promeni filozofiju.

Nužno prilagođavanje

Pre puta u Albaniju, Stojković je izjavio da ide po pobedu i da ne želi da sluša priče o remiju i igranju na sigurno. Ovoga puta, nije ispunio obećanje.

Ne samo da Srbija nije napala kako je to za Stojkovićevog vakta znala, nego je i bod bio velika stvar, imajući u vidu penal koji je odbranio Đorđe Petrović. Posle utakmice, Stojković je izjavio da je zadovoljan učinjenim, što je odmah naišlo na velike kritike. Mnogo toga se desilo između Lisabona i Tirane, ali navijači teško zaboravljaju.

Međutim, kao što je trijumf nad Portugalijom bio svojevrstan medeni mesec, tako je remi bez golova u Albaniji bio svađa nakon koje se traže brojevi bračnih savetnika. Utakmicu sa Andorom iz opravdanih razloga nećemo uzeti u jednačinu.

Osim toga, utakmica protiv Albanije bila je i pravi pokazatelj koliko se igra Srbije promenila od Katara. Od ekipe na čijim utakmicama redovno padne po tri gola, "orlovi" su postali tim koji je izuzetno teško pobediti, ali i tim koji ne ume postigne pogodak.

Na tri utakmice Svetskog prvenstva, na mečevima Srbije postignuto je 13 golova. Na istom uzorku u Nemačkoj dve godine kasnije, viđene su samo tri lopte u mreži. Isti princip mogao se videti i u Ligi nacija.

U prirodi bilo kog fudbalskog navijača je da osudi takav razvoj događaja. Ipak, kada se stvari detaljnije analiziraju, jasno je da Srbiji zapravo više odgovara ovakav stil.

Izostanak iskoraka i kiksevi van terena

Svako ko veruje da Srbija trenutno može da igra lepršav, vrcav i dopadljiv fudbal - nalazi se u velikoj zabludi. Profili igrača koje trenutno imamo na raspolaganju mnogo više odgovaraju ostrvskim, nego selekcijama koje uživaju u posedu i brzini.

Golmani i stasali defanzivci su trenutno, bez pogovora, bolji deo tima. DNK veznog reda baziran je na trčanju i duel igri, a ne na brzoj razmeni dodavanja i osvajanju prostora. Brzina na bočnim pozicijama je veliki problem, kao što je to slučaj i u napadu.

Sa druge strane, Srbija je jedna od fizički najimpresivnijih selekcija na celom svetu, zbog čega joj je jako teško parirati, ukoliko se namerači da sačuva svoj gol.

Sva je prilika da je i Stojković to prepoznao i odlučio da promeni pristup. Rezultati za sada nisu trpeli, s obzirom na to da je Srbija igrala Evro posle više od dve decenije, a ostala je i u A diviziji Lige nacija. Međutim, izostao je određeni iskorak.

Srbija već godinama ne koristi veliki potencijal koji ima prilikom svakog prekida, sve usled izostanka bilo kakve taktike i uigranih akcija, od kojih je Arsenal, primera radi, napravio umetnost. 

Standardizacija je napravljena plasmanima na velika takmičenja, ali se još uvek čeka na rezultat od kog bi zemlja stala, makar na jedan dan.

Takođe, tu je i prosta psihologija. Kada igrate "lepo", a rezultati izostaju, navijači su skloni tome da budu popustljiviji i da pružaju više šansi. Kada pak igrate kao Srbija u prethodnom periodu, svi čekaju prvi kiks kako bi proglasili potpunu propast.

Nije ni Stojković učinio sebi uslugu konstantnim dolivanjem ulja na vatru prilikom svake konferencije za medije, kao ni svađama i prepirkama zbog kojih je nekoliko igrača odlučilo da se više ne odaziva na pozive.

Rezultati ga još uvek održavaju na površini, ali je već sada jasno da nije u pitanju trener koji će, kada jednog dana ode, ostaviti svom nasledniku čvrste temelje za dalji napredak.

Ako ništa, ogolio je makar Stojković činjenicu da Srbiji mnogo više leži da bude čvrsta, efikasna i borbena, a ne dopadljiva i lepa za oko. Svidelo se to navijačima ili ne.

Promena filozofije - nepopularna, ali smislena - tako ga nije koštala i sigurno je da će završiti kvalifikacioni ciklus na klupi. Prvi kiks bi pak mogao da bude koban.