"Real iz Niša sve redom šiša" – vek postojanja Radničkog

Tokom jednovekovnog postojanja Fudbalski klub Radnički neizostavni je deo svakodnevnih radosti ljudima u širem području Niša.

Između navijača, simpatizera i posmatrača fudbalske igre i s druge strane Radničkog u osnovi stoji ljubav protkana patnjom.

Povodom 100 godina Radničkog, izdvaja se šest specifičnosti koje su obeležile dosadašnju istoriju niškog kluba.

1. Fudbaleri Niša, ujedinite se!

Zvanično, pod imenom Radnički, klub je osnovan 24. aprila 1923. godine, premda postoji i predistorija organizovanja fudbalske ekipe. Naime, tri godine ranije napravljen je tim "Iskra", potom je promenio naziv u "Proleter" i naposletku u "Radnički sport klub – Niš".

2. "Real iz Niša sve redom šiša"

Šezdesetih godina, Radnički je uglavnom nastupao u beloj garnituri dresova, igrači su, beleže hroničari, u toj opremi podsećali na fudbalere madridskog Reala, a iz tog razloga je niški tim dobio popularan nadimak "Real iz Niša" ili "Real sa Nišave".

3. "Kude je taj Niš"?

Italijanski Napoli, švajcarski Grashopers, holandski Fejnord, škotski Dandi junajted i jednom nemački Hamburg – redom su padali pred niškim klubom u Kupu Uefe.

Tim povodom Živojin Isaković, poznatiji kao Žika Čokalija, napisao je taličnu pesmu "Kude je taj Niš?"

4. Niš od Japana do Brazila

U Radničkom su igrali brojni fudbaleri što su ponosno širom sveta nosili ime niškog kluba, u kome su ponikli ili igrački stasavali. Među najpoznatijim prvotimcima su Dragan Stojković Piksi i Dejan Petković Rambo.

5. Prerano ugašena svetlost niške zvezde

Ivana Krstića Belog, navijači Radničkog videli su kao Piksijevog naslednika. Međutim, spletom nesrećnih okolnosti, 29. maja 2000. godine Niš je ostao bez svog bisera. Na treningu po oblačnom vremenu udarac groma usmrtio je mladog Krstića, po kome danas škola fudbala ovog kluba nosi ime.

6. "Kec u Nišu", livada za fudbal i Meraklije

Replika iz filma "Tesna koža" u kojoj Dimitrije Pantić pre porodičnog ručka izgovara "kec u Nišu" označava da je mlađi referent pogodio 12 parova na sportskoj prognozi.

Pomenuto ushićenje obeležilo je niški fudbal od sredine osamdesetih do danas. Transparent navijača Radničkog, popularnih "meraklija", s likom Nikole Simića koji tumači ulogu mlađeg referenta Dimitrija Pantića neizostavni je detalj na nekadašnjoj močvarnoj livadi koju su Turci nazvali Čair.

***

1. Fudbaleri Niša, ujedinite se!

Počeci Fudbalskog kluba Radnički Niš obeleženi su osporavanjima od tadašnjih monarhističkih vlasti u gradu i prestonici.

Osnivači poput, primera radi, Miloša Markovića, Josipa Kolumba i Stanka Paunovića bili su članovi ili simpatizeri Komunističke partije, koja je uzgred tokom 1920. godine kratko bila na vlasti u gradu.

Vladajuća niška buržoazija optužila je ekipu Proleter da je "prokomunistička" i da kao takva ne može da razvija svoju sportsku aktivnost. Te optužbe stigle su i u Beogradski loptački podsavez pa se grupa iz ekipe niškog, Proletera vratila ne obavljenog posla sa sledećim obrazloženjem: "Beogradski podsavez ne želi i neće da verificira tim Proleter pod ovim imenom, pozivajući se na Zakon o zaštiti države i druga akta vladajuće buržoazije kojima je ovaj naziv bio zabranjen", zapisao je Đorđe Stamenković, hroničar kluba, u knjizi "Ključ stare Srbije".

Zvanično, pod imenom Radnički, klub je osnovan 24. aprila 1923. godine, premda postoji i predistorija organizovanja fudbalske ekipe. Naime, tri godine ranije, napravljen je tim "Iskra", potom je promenio naziv u pomenuti "Proleter" i naposletku u "Radnički sport klub – Niš".

Prvih godina postojanja, simpatizeri, navijači, fudbaleri i čelnici kluba bili su pod posebnom prismotrom represivnih organa u Nišu. Radnički je predstavljao određenu vrstu političke pretnje tadašnjem državnom uređenju, zbog naziva kluba i petokrake u središnjem delu grba. Zanimljivo je da je prva oprema kluba bila zelene boje.

Hroničari su zabeležili da su čelnici Radničkog pokušavali da se domognu Moravske fudbalske župe, a jedan od razloga za odbijanje nastupa u pomenutom takmičenju bilo je loše finansijsko stanje kluba.

Popularnost Radničkog među građanstvom neprestano je rasla, te su donacije bile jedini izvor skromnog finansiranja ekipe.

Ostao je zabeležen podatak da je Kulturno-umetničko društvo "Abrašević" priredbom 1924. godine pomoglo niškom timu da obezbedi novac za nesmetano funkcionisanje u Moravskoj župi.

Radnički je u prvoj sezoni nadmetanja, 1924/1925. osvojio prvo mesto u takmičenju Moravske fudbalske župe. Ovaj uspeh, klub je ponovio i tri sezone kasnije.

U okviru Sportskog društva Radnički 1925. godine, otpočela je sekcija u ženskoj hazeni, preteči današnjeg rukometa, koji je do danas ostao jedan od najznačajnijih i najuspešnijih sportova u Nišu.

Uvođenjem šestojanuarske diktature 1929. godine u Kraljevini Jugoslaviji, zabranjen je rad mnogih kolektiva, ne samo sportskih, te su i aktivnosti Radničkog nakratko prekinute.

Nakon kraja apsolutističke vladavine kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića 1931. godine, Radnički je nastavio sa delovanjem pod novim imenom Građanski, ali je nakon sedam godina, 1936, vratio prvobitni naziv.

Borba za zvaničnim priznanjem fudbalskih vlasti trajala je do oktobra 1938. godine, kada je klub vraćen u Jugoslovenski nogometni savez.

U ratnim uslovima Radnički je shodno tadašnjim novonastalim dešavanjima prestao s radom, pojedini igrači, kao i rukovodstvo kluba, priključili su se Narodnooslobodilačkom pokretu za vreme Drugog svetskog rata.

Nekoliko meseci nakon oslobođenja Niša, 14. oktobra 1944. godine, nastavio se kontinuitet kluba iz 1923. i 1936. godine, a ime kluba promenilo se sredinom iste godine, i umesto "Sport kluba", u skladu sa novim društvenim tendencijama, Radnički je postao "Fiskulturno društvo".

Dve godine posle oslobođenja, usledilo je novo gašenje kluba. Suparništvo, tačnije popularnost dva gradska rivala Železničara i Radničkog, dovela je do oštrih kritika vrha Komunističke partije, pa su timovi na kraju fuzionisani u jedan pod nazivom "14. oktobar“.

Po pritiskom niške javnosti, novoformirani klub nije dugo opstao, nezadovoljne Nišlije uspele su da povrate voljene klubove.

Radnički je 1948. godine krenuo sa dna, iz pete lige Srbije. Tih godina, kažu građani, igrači su pružali dobre igre, a niški tim je kao trećeligaš stigao i do polufinala Kupa Jugoslavije 1952. godine, gde ga je eliminisao Partizan.

2. "Real iz Niša sve redom šiša"

Šezdesetih godina, Radnički je uglavnom nastupao u beloj garnituri dresova, igrači su bravurama u takvoj opremi podsećali na fudbalere madridskog Reala. 

Ime "Real iz Niša", kao simbol snage niškog prvoligaša, pojavilo se prvi put na transparentu 14. aprila 1963. godine na utakmici protiv OFK Beograda.

Laskavo poređenje sa Real Madridom, započeto je među niškim studentima, a kasnije je postalo opšteprihvaćeno, što dovoljno govori o ljubavi i posvećenosti navijača Radničkog.

Kao atraktivan rival s početka pedesetih godina prošlog veka, Radnički je redovno bio domaćin u prijateljskim utakmicama inostranim ekipama.

Primera radi, u Nišu su gostovali timovi kao što su Makabi, Grac, Klagenfurt, a povodom zvaničnog otvaranja stadiona Čair, 28. septembra 1955, priređen je prijateljski meč sa ekipom Iraklisa.

Zanimljiv detalj iz posleratne istorije niške ekipe je pripajanje gradskog tima Trgovačkog ekipi Radničkog 1957. godine.

Tih godina, Nišlije na tribinama imale su svoje ljubimce među igračima. U prvom redu braću Pakija i Pekija – vihorni krilni fudbaleri Pavle i Petar Mičić. Za niški tim odigrali su čak po 600 zvaničnih utakmica.

Jugoslovenski fudbal je krajem pedesetih, odnosno šezdesetih godina 20. veka, nije preterano reći prednjačio u modernizaciji klubova u Evropi, što se najočitije ogledalo u jasno definisanim ciljevima i ustrojstvu upravljanja.

Svesni trendova diktiranim iz Beograda, niška javnost je insistirala da Radnički napravi upravni odbor. Prvi u istoriji sačinjen je od rukovodilaca najznačajnijih lokalnih preduzeća.

Svoje mesto na odgovorinim funkcijama našli su direktori Elektrodistribucije, Robne kuća "Niš", Elektonske industrije i mnogi drugi viđeniji gradski činovnici.

Već prvih godina sedme decenije 20. veka definisani su ciljeci za naredni period Radničkog – plasman u Prvu ligu Jugoslavije.

U tom pogledu bilo je podrške lokalnih, manjih klubova, odakle su dolazili kvalitetni pojedinci i u kojima su igrali igrači na takozvanom kaljenju.

Jedan od svetlijih primera za tadašnje funkcionisanje kluba je transfer golmana Napretka iz Aleksinca Miograda Kneževića u formi molbe s obećanjem boljih uslova za život i rad.

Dolazak ne tako poznatog golamana u Radnički doneo je timu i novu energiju. Knežević je inače punih 14 godina branio boje niškog tima i upisao blizu 600 nastupa za Radnički.

Uspeh nije izostao, već 1962. godine u dramatičnom dvomeču sa favorizovanim skopskim Vardarom, a nakon jedanaesteraca Radnički je izborio plasman u Prvu saveznu ligu.

Dotadašnji najveći uspeh u istoriji kluba pratilo je veliko slavlje građana na ulicama Niša. Svedoci tih događaja u gradu i danas prepričavaju da niške kafane nisu imale toliko čaša i flaša koliko je popijeno i razbijeno po čuvenim mehanama. Kažu i da se od sreće plakalo...  

Uspeh je doneo i popularnost, a uz to oni koji tada nisu uspevali da na vreme obezbede ulaznice za neki od prvoligaških mečeva, više nisu morali preko Travijate da prate susrete, već su pratili putem crno-belih televizijskih aparata.

Prvi televizijski prenos sa Čaira realizovan je 2. decembra 1962. godine kada je gostovao šampion Jugoslavije, Partizan. 

3. "Kude je taj Niš?"

Godina 1982. upisana je zlatnim slovima u monografiji Radničkog. Fudbaleri niškog tima, predvođeni trenerom Dušanom Nenkovićem, igrali su polufinale Kupa Uefe. 

Među jakom konkurencijom evropskih klubova, Radnički je prvo savladao italijanski Napoli, švajcarski Grashopers, holandski Fejnord, škotski Dandi junajted i jednom nemački Hamburg – na Čairu bilo je 2:1, a na Narodnom stadionu u Hamburgu 5:1 za domaći tim. 

Tim porazom okončana je bajkovita evropska sezona Radničkog.

Međutim, inspirisan igrama fudbalera niškog tima, Živojin Isaković, poznatiji kao Žika Čokalija, napisao je taličnu pesmu "Kude je taj Niš?" 

I danas se s osmehom i ponosom, ali i podjednakim žalom pevuši pomenuta Čokalijina pesma. 

"Za početak praviše se ludi,
pa, svaki se čudi, kude je taj Niš?
Udavija gi Radnički, svi po redu,
i to sve u sredu, u zelen Čair!" 

Svojevrsnu uvertiru evropskom Radničkom dao je antologijski gol golmana Dragana Pantelića kolegi iz Veleža Enveru Mariću. 

Pantelić je "katapultirao" loptu iz svog šesnaesterca, a ona je preskočila Marića i zatresla mrežu Veleža.

Bez obzira na to što je Radnički osvojio prvi i do sada jedini međunarodni trofej – Balkanski kup 1975. godine, ipak je polufinale u Kupu Uefe protiv kasnijeg prvaka Evrope najveće dostignuće tima, nedvosmisleno.

Iz knjige kapitena Milovana Obradovića "Kad je Evropa strepela", saznaje se da su fudbaleri Radničkog nekoliko dana pre prve utakmce protiv Hamburga bili izvan Niša.

Boravili su u hotelu u Sićevu, na putu ka Pirotu. 

Trener tima želeo je da pred utakmicu umesto uobičajenih priprema i laganije ishrane da ekipi dâ oduška.

Servirao im je pečeno prase sa jabukom u ustima.

Zlatnim slovima u životopisu Radničkog upisani su: Dušan Nenković –  šef stručnog štaba, Ilija Dimovski i Nenad Cvetković – pomoćni treneri, Aleksandar Panajotović, Miroslav Aleksić, Miroslav Vojinović, Zoran Bojović, Bojan Avramović, Milovan Obradović, Stojan Gavrilović, Ljuborad Stevanović, Zoran Milenković, Slavoljub Nikolić, Miodrag Stoiljković, Slobodan Halilović, Dragan Radosavljević, Slobodan Antić, Branislav Đorđević i Miodrag Savić!

4. Niš od Japana do Brazila

Neposredno pre početka prvog polufinalnog susreta između Radničkog i HSV-a, šesnaestogodišnjak iz niške Pasi Poljane Dragan Stojković načinio je prve profesionalne fudbalske korake, tada u omladinskom timu kluba.

U naredne četiri godine, popularni Piksi odigrao je 70 zvaničnih utakmica za Radnički, na kojima je postigao osam golova.

Piksi je sa sobom nosio Radnički širom sveta, čak do Japana, u kome je zasigurno najbolji fudbaler koji je ikada igrao u Zemlji izlazećeg sunca.

O neraskidivoj vezi fudbalera s nadimkom iz crtanog filma i kluba iz njegovog rodnog grada dovoljno govori i poslednja, oproštajna utakmica Dragana Stojkovića u Nišu. 

Dana 30. oktobra 2001. godine, niške škole i druge institucije radile su skraćeno, zbog Piksija, kako bi ljudi na stadionu Čair gledali njegov  poslednji ples u Nišu.

Dana 7. oktobra iste godine Piksi je priredio oproštajnu utakmicu u Nagoji u Japanu, gde je do penzionisanja igrao za tim Nagoja grampus.

Pored sadašnjeg selektora Srbije u fudbalu, Dejan Petković Rambo, takođe nosi dozu svečanosti prilikom izgovaranja imena, prezimena i nadimka.

Fudbaler iz Majdanpeka krenuo je iz Niša, preko Madrida i dospeo do Brazila i Rio de Žaneira, gde uživa status fudbalskog božanstava s nadimkom Pet.

Rambo je najmlađi igrač koji je ikada igrao zvaničan meč u istoriji Prve lige Jugoslavije, a debitovao je 25. septembra 1988. kada je imao 16 godina i 15 dana, protiv Željezničara iz Sarajeva upravo na Čairu.

Kao i njegov stariji kolega Stojković, Petković je četiri godine branio boje Radničkog, od 1988, a na 53 utakmice postigao je 34 pogotka.

5. Prerano ugašena svetlost niške zvezde

Bravurozni driblinzi, desetka na leđima i brzi prodori odlikovali su Ivana Krstića.

Mnogi su u njemu videli Piksijevog naslednika. Kao devetnaestogodišnjak Beli je igrao za Radnički u podmlađenom timu u sezoni 1999/2000. Na 34 zvanična meča upisao je i četiri gola.

Međutim, 29. maja 2000. godine, po oblačnom vremenu, na treningu, udarac groma usmrtio je mladog Ivana Krstića, po kome danas škola fudbala niškog tima nosi ime. 

Krstić je tokom te sezone potpisao ugovor sa francuskim Bordoom u kome bi, kao dvadesetogodišnjak, započeo međunarodnu karijeru...

U njegovu čast klub je povukao broj 10 iz upotrebe, a navijači Radničkog desetominutnim ćutanjem na početku svakog meča odaju počast prerano utihnuloj zvezdi niškog fudbala – nakon toga navijanje počinje gromoglasnim skandiranjem "Beli Krstić" i tako od Ivanovog odlaska sve dok "meraklije" postoje.

6. "Kec u Nišu", livada za fudbal i "meraklije"

Kod ljubitelja sportske prognoze danas je aktuelan Lacio. Rimski klub uvek izneveri, pa čak i kada pobedi. 

Replika iz filma "Tesna koža" u kojoj Dimitrije Pantić pre porodičnog ručka izgovara "kec u Nišu" označava da je mlađi referent pogodio 12 parova na sportskoj prognozi, ujedno obeležava i nadu da se može dogoditi čudo da uhvati svih 13 parova na tiketu...

Pomenuto ushićenje obeležilo je niški fudbal od sredine osamdesetih do danas. Transparent navijača Radničkog, popularnih "meraklija", s likom Nikole Simića koji tumači ulogu mlađeg referenta Dimitrija Pantića, neizostavni je detalj na nekadašnjoj močvarnoj livadi koji su Turci nazvali Čair.

Prostranstvo na kome se nalazi teren Radničkog, nekada je služila za čuvanje krupne stoke, a na turskom Čair znači livada.

Stadion Radničkog dobio je ime po gradskom parku koji se nalazi nedaleko od centra Niša, izgrađen je u današnjem gabaritu i volumenu 1963. godine.

Od 1995. zbog dotrajalosti i opasnosti od urušavanja bila je zabranjena upotreba istočne i severne tribine. Ovaj detalj (in)direktno dovoljno govori i o stanju Radničkog u kome se nalazio sve do početka druge decenije 21. veka. 

Bez obzira na to što Radnički poslednjih godina ne igra protiv Hamburga, Napolija ili drugih znamenitih evropskih timova, "meraklije" zdušno bodre svoj klub, a od 1989. godine i organizovano.

Pored brojnih barjaka i transparenata ipak su navijačima iz Niša dva najupadljivija: "Icepi gi svi" i "Kidiši".

Merak i Radnički nemaju cenu

Britanski Independent opisao je merak kao zadovoljstvo proisteklo iz malih stvari. Reklo bi se toga svuda ima, svi ljudi na kugli zemaljskoj se podjednako raduju nečemu što im je važno.

Međutim, način na koji to rade ljudi s juga Srbije je nesvakidašnji.

Iskazivanje osećanja proisteklih iz takozvanih malih stvari pokazuju sav raskoš emocija ljudi od Niša pa čak do Egejskog mora.

Sinonim za uzbuđenje od četiri slova, gde se po dva se ponavljaju – "lele", ima široku primenu i pokazuje očaj, ali i najveću sreću koja čoveka može da zadesi.

"Lele", kao prefiks uz ime tima s juga Srbije, najbolje može opisati Radnički Niš!