Sve tajne Aleksa Fergusona, drugi deo

Ser Aleks Ferguson po prvi put je otkrio, bez ustezanja i inhibicija, kao nikada do sada, sve metode koje je koristio u 26 godini koliko je proveo na klupi Mančester junajteda, kada je i postao najbolji trener u istoriji britanskog fudbala.

Ferguson, koji će poslednjeg dana ove godine napuniti 71 godinu, održao je predavanje na Poslovnoj školi prestižnog američkog univerziteta Harvard.

Studentima, koji proučavaju njegove menadžerske principe, otkrio je kako to izgleda biti na čelu sportskog odseka jednog od najvećih sportskih klubova sveta i globalnog brenda.

U drugom delu predavanja najviše se fokusirao na način na koji neguje neposredne odnose da igračima, podređenima i nadređenima. Ovaj aspekt posla Feguson smatra ubedljivo najvažnijim. 

Nije bilo moguće zaobići Žozea Murinja i Pepa Gvardiolu.

„Murinjo je jako inteligentan, ima harizmu, njegovi igrači igraju za njega, a i dobro izgleda. I ja mislim da posedujem većinu tih osobina, osim dobrog izgleda. Ima i samopuzdanja. TO se ogleda u izjavama 'Osvojićemo ovo' i 'Ja sam poseban'".

„Gvardiola je impresivan, kao i ekipa koju je vodio. Uneo je promenu u Barselonu, terajući tim da trenira jače kako bi bili u stanju da osvoje loptu par sekundi nakon što bi je izgubili. Oni su talentovani, ali i treniraju naporno. To je zaista sjajno. Uzdigao je status svojih igrača".

Većina trenera na treninzima uoči utakmica otrkivaju, direktno ili indirektno, kroz rad, kojih će 11 igrača istrčati na teren. Ne i Ferguson.

„Nikada ne otkrivao startnu postavu igračima, sve do dana utakmice. Razmišljamo i o medijima i o agentima fudbalera. Moj posao je da obezbedim uslove koji najviše pogoduju našoj pobedi, tako da nikada nije imalo mnogo smisla u otkrivanju protivnicima naš tim. Ako je utakmica u tri, sastav će biti poznat u jedan".

„Taktika se menja u zavisnosti sa kim igramo. Volim da se fokusiram na jednog ili dvojicu protivničkih igrača - na one koji su najuticajniji. Ko je igrač koji izvodi sve prekide? Ko je igrač ko je stalno na lopti? Ko je igrač koji tera svoje saigrače da 'grizu'".

„Ostatak vremena spremam svoj tim. U petak sa igračima pravimo analizu video materijala protivnika. Fokusiramo se na njihove snage, njihove mane, način na koji izvode kornere, kako će im izgledati tim, i tako dalje. U subotu, im dajemo kraću verziju, kao rekapitulaciju svega što su videli prethodnog dana. Kao podsetnik".

Najmanje voli, kaže, da otpušta igrače.

„To radim sam. Nije lako, ali to radim sam. To je veoma važno, i veoma delikatno. Ja sam otpao sa spiska igrača za finale škotskog Kupa, u dva sata i deset minuta, i znam kakav je to osećaj. Nisam siguran šta igračima prolazi kroz glavu, ali ja imam običaj da kažem: 'Vidi, moguće je da grešim' - to uvek kažem - 'ali mislim da je ovo najbolje za tim'".

„Pokušavam da im ne narušim samopuzdanje, govoreći im da je odluka samo taktička, i da velike utakmice tek predstoje".

Šta se dešava na poluvremenu? Period između dva dela utakmice može biti pod presudnog značaja za tok i konačni ishod meča.

„Ima oko osam minuta od trenutka kada prođete kroz tunel do trenutka kada vas sudija pozove ponovo na teren, takoda je jako važno da to vreme iskoristite kako treba. Sve je lakše kada pobeđujete. Govorite o koncentraciji, o tome kako igrači ne smeju da se zanesu pozitivnim rezultatom, a tu su ivek i neke sitnice. Ali kada gubite, znate da morate da ostavite utisak, da morate da promenite stvari".

„Poslednjih pet minuta prvog poluvremena provodim razmišljajući o tome šta ću reći. U nekoj vrsti transa sam. Koncentrišem se. Vidim da neki treneri prave beleške, ali ja ne želim da propustim ništa od utakmice. I ne mogu da zamislim sebe kako ulazim u svlačionicu , gledajući u beleške, i kako govorim nešto kao 'E da, u 30. minutu onaj pas koji si dao...' Ne verujem da bi impresioniralo igrače".

A kada je kritika neophodna?

„Niko ne voli da bude kritikovan. Ali u fudbalskoj svlačionici, neophodno je da istaknete greške svojih igrača. Ja, lično, to radim odmah nakon utakmice. Ne čekam ponedeljak, jendostavno to uradim i završim s tim. Razmišljam o narednoj utakmici. Nema svrhe kritikovati igrača u nedogled".

U klubu kakav je Junajted, odnosi između najistaknutijih funkcionera je krucijalan.

„Najbolji odnos imam sa Dejvidom Džilom. Nekada se ne slažemo, ali poštujemo jedan drugog, i znamo da su nesuglasice samo nesuglasice. On je jako korektan. Glejzeri su ti koji odlučuju o transferima. Oni su, generalno, puni podrške. Glejzeri su vrlo opušteni i prizemni. Kada bih jabio vlasnik Mančester Junajteda, koji je osvojio ligu, ja bih bio presrećan. Sećam se kada sam igrao u Rendžersu, kada su direktori bili u odeći pod tušem, igrajući naokolo".

„Sa Glejzerima je drugačije. Oni se rukuju par puta, poziraju za par slika - i to je to".

O načinu na koji uvodi ekipu u takmičarsku sezonu, Ferguson je rekao:

„Ne počinjemo pripremni period trenirajući u punoj brzini. Radimo postepeno podizanje intenziteta. I obično nismo najjači u uvodnom delu sezone, a oktobar je mesec kada počinjeno da dižemo nivo igre. Uvek kažem igračima, svake sezone, da ako smo na tri poena od vrha 1. januara, imamo velikih šansi da osvojimo titulu".

Nije mogla da prođe diskusija bez, sada već famoznog, „Fegijevog vremena", odnosno pripreme za poslednje momente oba poluvremena, kada se juri rezultat.

„Neki menadžeri volje da ugađaju svojim igračima. Dopuštaju igračima da igraju fudbal na treninzima, osam ili deset sa svake strane, i da uživaju. Ali ovde, u Junajtedu, mi gledamo na treninge kao na priliku da se uli i napreduje. Nekad se igračima smuči, ali to pomaže da se stigne do pobede".

„Poruka je prosta - ne možemo stajati u mestu u ovom klubu. Umesto da se prepuste sreći i okolnostima, Junajtedovi igrači su primorani da treniraju i da se pripremaju kao da treba da postignu gol za deset, pet ili tri minuta".

„Mi treniramo za trenutke kada stvari postanu gadne, tako da smo potpuno svesni šta treba da radimo u određenim situacijama. Kada se lomi utakmica, mi smo najbolji", rekao je Ferguson.

I za kraj, Ferguson je stigao i da se našali.

„Ljudi misle da trenerima pomaže to što su i sami nekada bili igrači. Greše. Mislite da je Runija briga? Smeje mi se u lice i kaže mi: "Šefe, vi ste tako davno bili igrač, i to još u Škotskoj. Nije to isto", završio je Ferguson uz osmeh, isti onaj koji je obično rezervisana za trenutke neposredno nakon pobede kluba kome je, kako sam kaže, voljno posvetio život.

Nakon predavanja Ferguson je istakao da je bila čast naći se u instituciji kakva je Harvard.

„U ovoj fazi života osećam potrebu i veliku satisfakciju da pomognem mladim ljudima. I ja sam naučio nešto o sebi. Ponajviše kada sam ih slušao kako diskutuju o balansu koji pravim između 'ljubavi' i 'straha' kada vodim tim. Kao da sam slušao sebe kako govorim".

Ferguson je stigao i da iznenadi momke iz koledž fudbalskog tima (u pitanju je američki fudbal), koje je posetio i, kako sami kažu, oduševio na njihovom treningu.