Izložba likovnih radova „Meta-morfoza” Đurđije Pendić

Sam naziv izložbe – „Meta-morfoza” – ukazuje na jednu od osnovnih tema autorkinog stvaralaštva: promenu, preobražaj i neprestano istraživanje novih oblika izražavanja. U radovima koje Đurđija Pendić predstavlja u RTS Klubu, ta ideja se pojavljuje kroz različite figure, odnose boja, linija i oblika koji se menjaju, nadovezuju i otvaraju prostor za različita tumačenja.

Pored dvodimenzionalnih radova, izložba obuhvata i keramičke skulpture, koje proširuju umetnički izraz autorke kroz trodimenzionalnu formu. Prelazak sa površine crteža i slike u prostor skulpture dodatno naglašava temu preobražaja, jer oblici koje prepoznajemo u njenim radovima dobijaju novu materijalnost i mogućnost drugačijeg doživljaja.

Na izložbi su predstavljeni radovi u kojima se susreću čovekolike figure, bića, prirodni motivi i pejzaži. Đurđijin svet nastaje na granici stvarnog i zamišljenog, ali je uvek zasnovan na pažljivom promišljanju kompozicije, odnosa svetla i senke, teksture i pokreta.

Važan deo likovnog izraza autorke čini interesovanje za mitološko i arhetipsko. Ona ne preuzima gotove priče i simbole, već stvara sopstvene prizore u kojima se prepliću čovek, životinjski i biljni svet. Upravo kroz te spojeve vidimo temu metamorfoze – promenu kao prirodan proces i kao mogućnost novog načina posmatranja sveta. U nastavku donosimo u celosti osvrt na izložbu Anđele Pendić, pesnikinje:

Đurđija Pendić stvara umetnost koju je teško obuhvatiti rečima, ali je poduhvat njenog opisivanja moguć i neophodan, jer njeno stvaralaštvo, kao svako dobro stvaralaštvo, poziva na razgovor, učešće, na zajedničku potragu i bogaćenje.

„Treba mi reč”, govori Miodrag Pavlović u svojoj pesmi, i ako i mi zajedno sa umetnikom tragamo za savršenom rečju koja će obuhvatiti mnoga značenja, možemo kazati da su Đurđijini radovi upravo njen vizuelni izraz. Oni su kao trenutak u kom je ovekovečena najuzbudljivija tačka istraživanja i dolaženja do te reči. Promišljenim odabirom živih, izražajnih boja i njihovih nežnih prelivanja ili dramatičnih kontrasta, veštim vođenjem linije od mirovanja do mističnog plesa, Đurđija nas uvodi u jedan svet, nikada viđen. Taj svet je veoma jasan, dosledan, vrlo precizno ocrtan zahvaljujući njenom prepoznatljivom stilu koji ga oživljava, ali u isto vreme i beskrajan i beskonačno iznenadan. Bilo da ga stvara akrilom, ili jednostavnom olovkom, svesno dajući prvenstvo oblicima i upućujući našu pažnju na odnos svetlosti i senki, ili pak teksturu, Đurđija nam kroz vizuelni medij otvara vrata i drugih čula. Njene čudnovate čovekolike figure pozivaju nas da ih uvedemo u trodimenzionalnu stvarnost, da ih zamislimo kao skulpture iza kojih možemo zaviriti, podstaknuti pitanjem kakvi li nas neočekivani oblici čekaju sa te druge strane nedostupne oku. Njeni snoliki pejzaži daju izraz tako tananim smenama neimenivih emocija da u posmatraču rađaju nešto nalik muzici. Međutim, njene ilustracije, slike i grafike se ne zaustavljaju samo u otkrivalačkoj igri formi i čula. Đurđija na neponovljiv način koristi jezik likovnih sredstava da otvori polje za pojmovne igre. Posmatrač može naslutiti da njena dela, i pojedinačno, i zajedno, nastaju na jednom živom tlu filozofskih razmišljanja. Njihova posebna lepota ogleda se u tome što su prizori ipak rasterećeni teških okvira koje nameće um. To jeste, njena dela ne ubeđuju, ne iznose ideologije, ne skamenjuju u kategorije i definicije, i filozofska upitanost umetnice tu je radi uzleta, pokreta, radoznalosti. A ostalo umetnica prepušta svojoj veštoj ruci, i našem oku, kao i našoj otvorenosti da saslušamo priču i sve njene zavijutke.

Đurđijine ilustracije čak i u najapstraktnijim primerima uvek nose razgranatu priču. Ta priča je živela u šumi, kraj ognja, u mahovini i korenju, u prirodnim stihijama, i pripoveda se kao deo mitologije. Mitologija koju srećemo u Đurđijinim radovima deluje kao da nije inspirisana pojedinačnim mitovima, poput egipatskih ili grčkih, čije elemente možemo nazreti. Ona stupa tako neporecivo i snažno da stičemo utisak kako upravo sama polazi iz mesta odakle sve mitologije nastaju i odakle se razvijaju. Jer ono što umetnica čini sa oblicima i načinom na koji ih smešta u prostor, pokazuje nam kako je možda izgledalo stvaranje kosmosa, koje nije prestalo. U Đurđijinim predstavama možemo pratiti kako materija teži da zauzme određene obrise, kako se priroda neprestano preobražava, štaviše i kako sama želi da bude ispripovedana. U tom komešanju uočavamo potpuno autentične postupke kojima umetnica uspostavlja srodnost između čoveka, biljnog sveta, životinja. Oni nam otkrivaju način na koji sve jesmo i možemo biti deo prirode. Studije čovekovog pokreta, lica izražena geometrijski, uz minimalno poteza – otkrivaju nam i potencijal, mogućnosti čovekovog duha i tela. Đurđija sa jednakom umešnošću stvara i zakovitlane i jednostavne oblike. I za njih često nije ni potreban naziv – deluje da bi davanje imena njenim prizorima ograničilo igru mašte na koju pozivaju živi i neživi stanovnici njenog sveta. A kod onih radova koji su naslovljeni, naziv ima veoma važnu ulogu u saopštavanju tajne o međuodnosu vizuelnih elemenata slike. Kao jedan od fascinantnijih primera za to može se izdvojiti „Džanum (The Ultimate Reaper)”. U nekim ilustracijama jezik se ne pojavljuje samo van rama, već je sastavni deo značenja i kompozicije. Upadljivo je da obično baš ta dela odlikuje humorističnost, što je još jedna od važnih odrednica Đurđijinog rada – suptilni, inteligentni humor, skriven na neočekivanim mestima. Đurđija i time otkriva da na izvoru kreativnosti u ravnoteži sa bogatstvom i dubinom koncepata stoje i vrcavost, i vragolasto ispitivanje granica sveta kako bi se u njega donelo nešto što još nismo iskusili. Ili što jesmo, ali mu nismo našli tako primeren izraz. Đurđija tako u gotovo svakom radu pokazuje izvrsno vladanje veštinom uravnotežavanja i prožimanja čulnog i idejnog, emotivnog i racionalnog, konačnog i onog što tek nastaje, konačnog i onog što je u promeni, pokretu. Ako bi se mogla naći jedna reč ili sintagma da opiše Đurđijino čudesno stvaralaštvo, to mesto bi možda zaslužila neprestana metamorfoza.

Izložba je otvorena za posetioce u prostoru RTS Kluba (zgrada Radio Beograda, ulaz iz Svetogorske) do 7. jula 2026. godine.