IN MEMORIAM: Đorđe Marjanović

Dete je otac čoveka - knjiga II
Autor: Svetlana Nenadović
Biblioteka: Knjiga sećanja
RTS Izdavaštvo, 2006.

Legenda naše estrade, Đorđe Marjanović, prethodnik je svega što se tek mnogo kasnije događalo na našim scenama.
Pojavio se u vreme kada su pevači pred mikrofonom stajali kao kipovi, i onda sve uradio prvi:
prvi je klekao, a onda i legao na binu;
prvi je, pevajući, sa mikrofonom u ruci, šetao, trčao, pa onda jurio pozornicom;
prvi je sa pozornice sišao među publiku i publika se prvi put pela na pozornicu njemu;
prvi je tokom koncerta skinuo sako i kravatu i ostao samo u košulji, razvijoren, razdragan, raširenih ruku;
prvog je Đorđa publika nosila na rukama preko Terazija i kada je bio pobednik, i kada to nije bio, da ga uteše;
prvi klubovi obožavalaca - "đokista" nicali su njemu u čast svuda po zemlji, ustanovljen je statut, plaćana je članarina, strogo su podeljene dužnosti, a jedina zajednička obaveza - obožavanje svog idola; "đokisti" i sada postoje, sada su oni osnovali svoje porodice, sa Đorđem se mnogi okumili, a sinovima najčešće dali ime - Đorđe. Sastaju se na njegov rođendan i održavaju veze sa "đokistima" u Rusiji pod parolom "Đokisti svih zemalja, ujedinite se!"
I onda, kada se 14. aprila 1990. u Melburnu, pred 1.500 naših oduševljenih iseljenika srušio od moždanog udara pevajući "Mene nema ko da žali", usledio je gromoglasni odgovor: "Tebe ima ko da voli" i "Ne daj se, Milorde"!
I zaista, vitez naše zabavne muzike, nosilac Zlatnog ordena Crvenog krsta za najveći broj besplatnih koncerata, pobednik nebrojenih Beogradskih proleća kome su na gostovanjima tesni bili i fudbalski stadioni, dobitnik zbog njega ustanovljenog Ordena za prijateljstvo i ljubav naroda Jugoslavije i Sovjetskog Saveza kojim ga je 1991. odlikovao Mihail Gorbačov, Đorđe Marjanović se NE DA!
Ponovo peva, na zadovoljstvo starih i novih "đokista".

PRVA UPAMĆENA SLIKA. Kupamo se na Peku, plaža prepuna, vruć dan, preko mosta od Neresnice na drugu stranu prelaze automobili, iz jednog neko lagano maše rukom, svi mu otpozdravljaju. Neko kaže: "Kralj Aleksandar". Imam tada, tri i po godine.

PRVI VELIKI BOL. Padam u bakinom dvorištu i lomim desnu šaku. Neki starac mi namešta daščice. Boli mnogo. Vrištim. Imam pet punih godina.

PRVA VELIKA TUGA. Još ne idem u školu. Ne znam da moja baka nije moja majka. Ja je zovem: mama. Igramo se u dvorištu dok se u susedstvu priprema neka sahrana. Ne znam čija. Jedna devojčica kaže: "I tvoja mama je umrla". "Nije", kažem. "Jeste, jeste, jeste", sve jače viče devojčica i unosi mi se u lice. Počinjem da plačem. Dolazi baka, uzima me u naručje, čvrsto me grli, miluje po glavi i govori to što je rekla ona devojčica.

MOJI RODITELjI. Moju majku Gospavu zvali su Kosa zbog guste crne kose koja je krasila njenu lepu glavu. Prvo mesto na koje iz Valjeva stiže zajedno sa sestrom Cakom je škola u selu Ceremošnji, blizu Kučeva. Kada njih dve dolaze jednom mesečno u grad po platu, svi se mladi muškarci iz Kučeva propinju na prste da ih bolje vide. Kosa je lepo pevala i pisala pesme. Pre nego što je napunila devetnaest godina objavila je nekoliko u listu "Venac", a onda se udala za mog oca Svetu, rodila moju sestru Ljilju i mene i u dvadeset drugoj umrla. Ja sam imao devet meseci. Pamte je u Kučevu po dobru i lepoti. I sada, kada sretnu moju ćerku Nevenu, zagledaju je i kažu sa divljenjem i poštovanjem: "Ista Gospava".
Moj otac je u to vreme imao svoju privatnu kreditnu banku, hotel "Rudnik", koji i danas postoji, i veliku kuću u koju je doveo Kosu. Kad je Kosa umrla, on se obesio. Na sreću, naišao je stric Aleksa, presekao konopac i vratio ga u život. Posle dugo nije želeo da živi. Na ponovnu ženidbu su ga naterali. Zbog dece. Oženio se opet učiteljicom, ali ona nije volela njegovu decu. Tako smo Ljilja i ja prešli u drugu, manju kuću, kod bake i dede. Tu, u istom dvorištu u Kučevu, pored hotela "Rudnik", koji je posle rata nacionalizovan i u čijoj je bašti stajao sto za kojim je moj otac i pre i posle rata svakog dana u šest sati pio svoju redovnu popodnevnu kafu.

MOJA SESTRA LjILjA. Ljilja je starija od mene jedva godinu dana. Ipak je ona moja zaštitnica. Obožavamo jedno drugo iako smo potpuno različiti. Ja sam miran, osetljiv, tužan i ranjiv, ona je jaka, velika, više dečak nego devojčica. "Opasna mala", govorili su. Krade iz maćehine kuhinje kolače, trpa u džepić od kecelje i donosi meni. Ja sisam cuclu koju oko vrata nosim do svoje treće godine. Oboje imamo gustu crnu kosu. Kao naša mama.
Ljilja je ostala pokrovitelj celog života. Štitila je, brinula, podučavala. Kao profesor književnosti u Čačku i Požarevcu, izvela je mnoge generacije i na njima ostavila traga. Dešavalo se da me zaustave mladić ili devojka, ja već vadim olovku, mislim hoće autogram, a oni kažu: "Želim samo da znate da mi je književnost predavala Vaša sestra". To me je uvek činilo srećnim.

BAKA I DEDA. Kad je naša mama umrla, moja baka Stojanka, koju su svi zvali Tana, imala je 59 godina. Njena ljubav koju je tako obilato davala i Ljilji i meni, nije dozvoljavala sumnju u to da nam je ona prava majka. Sećam se samo da sam uočavao kako su roditelji mojih vršnjaka nekako drugačiji. Nisam znao da ih je drugačijim činila mladost, jer za takvo merilo u detinjstvu ne znamo i ne tiče nas se. Baka je noću plakala, jer je krivila sebe što je oca odvraćala od moje majke. Bila je Kosa siromašna i razlikovala se od drugih. Posle ju je baka mnogo zavolela, jer nije ni mogla ne voleti je, ali je sve to trajalo kratko i činilo joj se da nije imala dovoljno vremena da se iskupi. Zato je mnogo volela nas.
Deda Milan, solunski ratnik, nosilac Albanske spomenice, lepo je pevao. Stavljao bi me na krilo i učio pesme: "Višnjičica rod rodila", "Pšenice su klasale" i sve vojničke pesme iz Prvog svetskog rata: "Tamo daleko", "Kreće se lađa francuska" i ostale koje su doskora bile zabranjene. Imao sam i pradedu Đorđa po kome sam dobio ime, i dedu-strica Aleksu koji je takođe imao Albansku spomenicu. Tako sam rastao okružen ljudima starim, dobrim i mudrim koji su svaku nedaću dočekivali rečima: "Moglo je biti i gore". Od njih sam naučio da ne zahtevam mnogo, da čekam, da budem zadovoljan i onim što drugoj deci ne bi bilo dovoljno.

IGRE. Naše dvorište bilo je velika travnata ravan na kojoj su rasle najukusnije voćke: trešnje, kruške, dunje, jabuke i mnogobrojna deca iz celog komšiluka. Svi su dolazili kod nas na igru, jer nam je baka činila sve što bismo poželeli. Davala nam je ćilime i čaršave za zavese koje smo razapinjali između voća ili preko konopca za sušenje veša igrajući se pozorišta, dozvoljavala da crtamo po zidovima sporednih zgrada i pekla najukusnije kolače koje pamtim. U pozorištu smo prikazivali bajke "Baš-čelik" i "Biberče" u sopstvenoj dramatizaciji, zatim smo bili musketari, akrobate i mađioničari. U dvorištu je još bilo životinja, najviše kokošaka, pa onda krava, čak i konja. Moj otac je voleo konje i prezao ih je u kola kojima je sam upravljao.

PRVE SUZE U PUBLICI. Ljilja je provela godinu dana kod mamine sestre Cake u Loznici i odande došla puna neobičnih priča koje mi je pričala. Nešto od toga me je uzbudilo toliko da sam morao događaj da proživim sam, na svoj način. Da li je to bio film, ili pozorišni komad, ili, pak, samo slika koju je Ljilja negde videla, a koja se zvala „Na majčinom grobu" - ne znam, tek negde u meni smestila se scena u kojoj dečak, sam u snežnoj olujnoj noći, plače na humci svoje majke. Dugo sam na to mislio, taj dečak sam postao ja, a onda sam to morao i da uradim. Sve kao taj dečak. Spremio sam predstavu. Došle su komšije, rođaci, moji vršnjaci. Vladala je tišina dok sam ja plakao nad poklopljenim starim drvenim koritom sa krstom od suvih grančica, dok je vetar fijukao, a scena bila pokrivena iscepkanim belim papirićima. Onda je zaplakala i publika.

ŠKOLA. Prva učiteljica mi je bila moja maćeha. Nisam voleo školu. Posle sam prešao kod gospođe Antonine Čebutkijevič, Ruskinje, koju sam voleo i koja je volela mene. Postao sam odličan đak. Ljubav mi je bila potrebnija od svega na svetu. Od ljubavi sam napredovao, rastao, prolepšavao se. Možda sam zbog učiteljice tako mnogo čitao, kao što sam zbog dede tako često pevao, a rastao i živeo zbog ljubavi moje bake.
Kad sam otišao u gimnaziju u Požarevac, gde sam stanovao kod bakine sestre Bane, baka je svake subote odlazila na kraj našeg velikog dvorišta koje se prostiralo do železničkih šina, dočekivala voz iz pravca Požarevca i zagledala u svaki prozor sa uvek istim pitanjem u sebi: "Da li će doći Kokan?"

12. aprila 1992.