U rovu tain preliven vinom

„Doručak smo jeli na leđima ležeći jer šrapnel je šištao iznad nas. U trk za veknu hleba da se kladim 'da će Hal Junajted dobiti Halifaks'. Džindžer beše podigao glavu, uz psovku je prihvatio opkladu, i na mestu beše mrtav." Ovo je iz rova s bojišta Prvog svetskog rata zapisao Vilfrid Vilson Gibson, engleski vojnik. Ode glava zbog hleba! Vojničkog taina, ili ma kako se zvao.

Na fotografijama u knjizi ispred mene su velike gomile taina nabacane kao cepanice na drvene daske. Oko gomile su pekari, vojnici i oficiri. Pa slika na kojoj spljošteni vojnički hlebovi, nalik pogačama, poređani u soškama kao puške, čekaju na utovar za front. Jedan ogromni engleski magacin pretrpan je hlebom koji će biti liferovan vojnicima u rovovima. Američki vojnik drži u rukama dva ogromna hleba. Svaki težak deset kilograma. Arabe s velikim točko-vima, koje tegle mule, natovarene su i pretrpane hlebovima, kao što ratari tovare i prevoze klipove kukuruza. Arabe hitaju prema frontu...

„Francuska vojska je u Prvom svetskom ratu koristila 150.000 mazgi i mula za dostavu hleba vojnicima na prvim linijama bojišta." Dvanaest gvozdenih pokretnih nemačkih vojnih pekara, kao parni lokomobili s visokim odžacima solundarima, poređane su „negde u pozadini kod Ipresa u Belgiji" i peku hlebove. Tu je bivak sa šatorima i mnoštvom vojnika koji na daskama i nosilima tegle tek ispečeni hleb. Liferuju ga gladnim vojnicima u kaljavima rovovima. Na slikama su slične pokretne vojne pekare Francuza, Amerikanaca, Austrijanaca... Rusi i Englezi koristili su „brze pekare", iskopane u zemlji. Te pekare sliče manjim nasipima i svežim grobljarskim humkama. Sve spomenute fotografije su iz knjige Hleb u Velikom ratu, autora Dimitrija Vujadinovića.

Dimitrije je istoričar kulture hleba iz Sremskih Karlovaca. Pokazuje u knjizi fotografiju na kojoj su srpske vojne mobilne pekare s „Godelovim pećima". Međutim, niko ne zna ko je i na kom bojištu Prvog svetskog rata snimio tu fotografiju. Po rečima Vujadinovića, on se raspitivao na više merodavnih mesta, ali odgovor nije našao.

U kući Dimitrija Vujadinovića i supruge mu Danice u Sremskim Karlovcima gotovo da sve odiše mirisom hleba! Domaćin je izneo i pokazao „božićnjak". To je obredni hleb Bunjevaca. „Jedinstven je po tome što je na njemu predstava 'betlahema', ili Hristovog rođenja. Po hlebu su od testa izrađene figurice domaćih životinja i biljaka, koje simbolišu berićet seoskog domaćinstva", objašnjava Dimitrije. On priprema dokumentarni film o ovom obrednom hlebu. Bunjevkinje sa severa Bačke „božićnjak" obavezno mese za Božić. Pored toga Dimitrije radi i dokumentarac o „Dužijanci", i o „hlebu Svetog Ištvana".

„'Dužijancom' se kod Bunjevaca svečano obeležava završetak žetvenih radova, dok 'hleb Svetog Ištvana' vojvođanski Mađari mese u čast dana novoga hleba, koji pada 20. avgusta. I za 'Dužijancu' i na dan 'Ištvana' od novog brašna mese se veliki hlebovi - cipovke od pet kilograma. Ti hlebovi simbolizuju zahvalnicu prirodi i Bogu kao u molitvi 'hleb naš nasušni'... Helbove osveštavaju u crkvi, pa ih u procesiji i svečanoj povorci nose kroz grad. Na centralnom gradskom trgu osveštan hleb se predaje gradonačelniku, koji kida parče po parče i deli prisutnom narodu. Jedinstven je primer da se u Kanjiži obredni 'Ištvanov' hleb osveštava i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi", navodi Vujadinović.

Svestrani Dimitrije je napisao i objavio više od deset knjiga. Od toga više od polovine su o hlebu: Hleb na 200 načina, Deveti milenijumski cilj, Hleb sa pivom, Obredni i običajni hleb u Vojvodini, Atlas muzeja hleba u Evropi, Cipovka - hleb koji se smeje na Mesec, Hleb u Velikom ratu, a u pripremi je i monografija Istorija i kultura hleba.

„O monografiji samo nekoliko reči. Kao što je u prohujalim vremenima postojao Put svile, tako je postojao i Put hleba, o čemu se manje zna. Dok je Put svile vodio od Kine prema Evropi, Put hleba je polazio od Indije. Vodio je preko bivših južnih sovjetskih republika. Taj starinski hleb bio je ravan kao pogača. Bio je najbliži somunu, koji nam je s istoka dospeo preko Turske. Egipćani su još pre četiri hiljade godina pravili 'hleb sunca'. Ali, takav hleb se i danas mesi u selima Gornjeg Egipta", kazuje Dimitrije.

U knjizi Hleb u Velikom ratu Vujadinović navodi rusku poslovicu koja kaže „da je hleb najveći saveznik, što ga može imati neka vojska". „Nisam istoričar, u knjizi se ne bavim vojnom strategijom. Mene je interesovala tema o značaju hleba u Velikom ratu. Bitke su se vodile na bojnom polju, ali rat mnogo šire. O ishodu rata odlučivao je hleb. Ko ima žita, topovi mu se najdalje čuju. Namera mi je bila da kroz svedočenja neposrednih učesnika i vizuelnim dokumentima prenesem antiratnu poruku: da su u svakom ratu i pobednici i poraženi - gubitnici. A bez hleba, rat se ne vodi."

U Vujadinovićevoj knjizi je i nezaobilazna sudbina vojnika Alekse Zdravkovića i hlebu koji mu je majka umesila pre polaska u balkanske ratove. Sina je zavetovala da taj hleb ne jede, „već da ga nosi uz sebe jer će ga spasiti od kuršuma". Aleksa je ratovao od Mačve do Soluna, glad je često bila neizdrživa, ali on je čuvao onaj hleb „zaštitnik". Posle šest godina vojevanja, okamenjeni hleb tain Aleksa je doneo u Pirot. I fotografija o Aranđelovdanu, slavi vojnika i heroja Sretena Kovačevića. U rovu, umesto slavskog kolača, poslužio je vojnički hleb tain. Ratnici su ga prelili vinom. Glad je u Velikom ratu bila na bojištu u rovovima, hleba nije bilo ni u pozadini. Potresne su fotografije beskrajnih redova gladnih koji čekaju fasovanje za zalogaj hleba. Svuda samo redovi. U sirotinjskom kvartu u Berlinu je reka gladnih ispred magacina s kakvom-takvom nadom. Mnoštvo žena u redu strpljivo čeka na podelu hleba u engleskom gradu Redingtonu. Čak su i u Lozani bili redovi za bonove za hleb. Na jednoj fotografiji iz septembra 1916. srpska vojska deli hleb stanovništvu posle oslobođenja Kajmakčalana. U prvim redovima su gologlava, bosonoga deca. Deca su bila gladna i u Londonu, Rimu, Parizu, Amsterdamu... Na fotografiji iz Petrovgrada stotine ruske dece izbeglica čekaju u desetak vrsta za hleb 1915. godine. Dečaci sa šuba-rama i kačketima liče na mužike. Zabrađene velikim maramama devojčice su nalik babuškama. Kao odrasli ljudi, ali s dečjim licima. I niko se ne smeje. Na starim ratnim fotografijama ljudi se ne smeju

Izvor: Politika, 11. oktobar 2020.
Autor: Bogdan Ibrajter
Fotografije iz knjige "Hleb u Velikom ratu", Dimitrije Vujadinović