Saša Marjanović: Zašto sam ja baš ja, a ne ti?

U carstvu profita i volje za uspehom, estetske hirurgije i društvenih mreža – čovek sve brže i nepovratnije gubi vezu sa višim delom vlastitog sopstva. Neki će reći, sa svojim unutrašnjim čovekom; ili – sa metafizičkim bićem. Strašna otuđenost spram drugih kao da nije ništa u odnosu na otuđenost prema sebi. Neretko umetnici ovu nasilno prekinutu vezu nastoje za trenutak da ožive, ili barem da prizovu nešto od njene energije i dubljeg značenja.

Najtačnije je možda reći kako su Marjanovićeva nacrtana i naslikana deca u kontaktu sa nezemaljskim silama – i to je ono što ih direktno vezuje za likove dece iz Vendersovog Neba nad Berlinom. Tamo gde je za odrasle tek prazan prostor, Vendersova deca opažaju prisustvo anđela. Anđeo je tu ne bi li čovek odredio vlastitu poziciju na zemlji, ne bi li samerio i sagledao vlastitu konačnost – u tome je njegova uloga i smisao u Nebu nad Berlinom, jednako kao i u Rilkevoim Devinskim elegijama čiji su stihovi inspirisali ovaj film.

Naziv izložbe potiče iz „Pesme detinjstva” koju je Peter Handke pisao za Vendersov film. Detinja, ali i prafilozofska začuđenost nad samom činjenicom postojanja sveta i našeg Ja u njemu – rekao bih da ovde inspiriše poziciju slikara koji jedino kroz neprekidnu zapitanost hrani i obnavlja vlastiti dar i delo.

Dijalog što ga autor kroz ovu izložbu vodi sa Vendersovim ostvarenjem (kao i sa Handkeovim lirskim monolozima koji se u njemu ponavljaju) odvija se na više nivoa. Crteži dece, rađeni ugljenom na papiru, dopunjuju se sa fakturom i atmosferom preovlađujućih, crno-belih delova Neba nad Berlinom u kojima je reditelj, uz pomoć maestralno očuđene fotografije Anrija Alekana, nastojao da nam predstavi svet iz vizure bestrasnog Božijeg glasnika. Dva crteža predstavljaju direktnu posvetu: na njima je prikazan epizodni junak filma koga Venders u svojim beleškama naziva „stari profesor Homer”.

Čini mi se da je i naš umetnik ovde u potrazi za duhom sveukupnog pamćenja i istorije, za duhom priče oličenim u Vendersovom liku. (Setićemo se ovde i njegove ranije, monumenatalne slike „Hirošima”: i ona je u nekom saglasju sa postapokaliptičnom atmosferom prostora u kojem sedi profesor Homer.) Možda je upravo Mnemozina, utkana u duh svake priče, i neka vrsta orijentira, stabilne tačke koja nam može garantovati, ako ne opstanak ovog sveta i civilizacije, onda makar onih depoa memorije u kojima će, kao u nekom kodu, biti upisana povest ljudskog roda.

Treći nivo dijaloga je polemičan, kroz njega umetnik svesno odstupa od filmskog uzora. Reč je o dve slike rađene uljem na platnu („Olafov ugao” i „Svetlost i tama”). Nasuprot Vendersovom anđelu, srećno prizemljenom u svet boja i čulnosti, ljubavi i prolaznosti – ili nasuprot deci, koja po našem uvreženom mišljenju stupaju u svet odraslih kao u kakav vrt izobilja – dečaci prikazani na ovim slikama, nečim zastrašeni, kriju pogled od sveta; glave okrenute u ćošak ili zaronjene u krilu i rukama, oni zaziru od zbilje i jave u koju su stupili. Preostaje nam da domišljamo pravi razlog ovog skrivanja pogleda.

Šta je to u sadašnjosti tako zazorno – namesto anđela kojima se detinji pogled nekada u prošlosti toliko radovao – što se ne sme ni videti, a kamoli susresti? Da li je i ovom prilikom reč o nekoj nezemaljskoj sili, možda demonskog porekla? ili tek o kakvoj slutnji? možda o nečem posve profanom, nekom paklu koji je delo ljudskih ruku kao i mnogi pakli posejani kroz ljudsku istoriju u proteklih stotinak godina? Ne verujem da ćemo do tačnog odgovora doći, ali to ne umanjuje naše zadovoljstvo u otkrivanju novih i neslućenih slojeva značenja ove izložbe.

Katalog izložbe možete pogledati/preuzeti ovde.