"Svetost umetnosti" - 30 godina Akademije SPC (1993−2023)

Aka­de­mi­ja SPC za umet­no­sti i kon­ser­va­ci­ju po­sto­ji tri de­ce­ni­je. To­kom tog du­gog pe­ri­o­da iz­ne­dri­la je mno­ge kva­li­tet­ne umet­ni­ke, re­sta­u­ra­to­re i kon­zer­va­to­re cr­kve­nog na­sle­đa, ali je i sa­ma uz njih uz­ra­sta­la i usa­vr­ša­va­la svo­je pro­gra­me i ide­je. Da­nas je to je­din­stve­na ško­la na pro­sto­ru Sr­bi­je, sa vi­so­kim obra­zov­nim mo­guć­no­sti­ma i sa kva­li­tet­nim pro­fe­sor­skim ka­dr­om. Po­tre­be za ova­kvom ško­lom su ve­li­ke.

Kul­tu­ra i umet­nost su je­dan od naj­va­žni­jih ele­me­na­ta ko­jim se srp­ski na­rod sa­mo­svoj­no pred­sta­vlja u sve­tu. Pre sve­ga nje­go­va sa­kral­na umet­nost, či­ji je zna­ča­jan deo uvr­šćen u svet­sku ba­šti­nu, i da­nas je ne­po­no­vlji­vo i ve­ro­do­stoj­no obe­lež­je srp­skog iden­ti­te­ta. Na tim te­ko­vi­na­ma, obo­ga­će­nim sa­vre­me­nim is­ku­stvi­ma i ino­va­tiv­nim teh­ni­ka­ma, po­či­va obra­zov­ni si­stem Aka­de­mi­je SPC i nje­na ulo­ga u srp­skoj kul­tu­ri.

Sa­vre­me­ni stu­dij­ski pro­gra­mi (ži­vo­pis, iko­no­pis, mo­za­ik, ka­li­gra­fi­ja, vajarstvo, po­zla­tar­stvo, kon­zer­va­ci­ja i re­sta­u­ra­ci­ja...), kao i vi­še­stru­ka sa­rad­nja sa srod­nim fa­kul­te­ti­ma i in­sti­tu­ci­ja­ma kul­tu­re i umet­no­sti u ze­mlji i ino­stran­stvu, obez­be­đu­ju vi­so­ke stan­dar­de ško­lo­va­nja i usa­vr­ša­va­nja. Ta­ko for­mi­ran struč­ni ka­dar u mo­guć­no­sti je da traj­no do­pri­ne­se u oču­va­nju već po­sto­je­će kul­tur­ne ba­šti­ne, ali i spre­man za no­ve umet­nič­ke po­du­hva­te. Srp­skoj cr­kvi i dr­ža­vi po­treb­no je i jed­no i dru­go. Sto­ga je po­dr­ška Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, osni­va­ča Aka­de­mi­je, ali i dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja, neo­p­hod­na u da­ljem ja­ča­nju mi­si­je i ulo­ge ove obra­zov­ne usta­no­ve.

„To što je Bog stvo­rio čo­ve­ka po Svo­me li­ku i Svo­me po­do­bi­ju po­ka­zu­je da je iko­no­pis bo­žan­ska stvar.“ Sve­ti Te­o­dor Stu­dit

O crkvenoj umetnosti: 
LIK. Na­stan­kom Hri­sto­vog ne­ru­ko­tvo­re­nog pr­vo­li­ka na ubru­su, ta­ko­zva­nog Man­di­li­o­na (Μανδύλιον), bio je otvo­ren put da­ljem i naj­ši­rem iz­o­bra­ža­va­nju Bo­go­čo­ve­ka u sli­ka­noj for­mi. Čo­ve­ku se Bog ot­krio vi­še­znač­no – reč­ju, de­lo­va­njem i u li­ko­vi­ma. Iz­o­bra­ža­va­nje li­ka Bo­go­čo­ve­ka pre­la­zi gra­ni­ce umet­no­sti, za­la­zi u versko, mi­stič­ko i me­ta­fi­zič­ko. Iko­no­pis, kao naj­zah­tev­ni­ji vid cr­kve­ne umet­no­sti, sve­do­či, pre­ma Jo­va­nu Ma­jen­dor­fu, o pri­su­stvu pro­sla­vlje­ne i obo­že­ne ljud­ske pri­ro­de naj­pre u Hri­stu, a kroz Hri­sta i Sve­tog Du­ha u Bo­go­ro­di­ci i dru­gim sve­tim li­ko­vi­ma. Ka­ko na­vo­di epi­skop Ata­na­si­je Jev­tić, to je po­tvr­đe­na i u di­men­zi­ju vi­dlji­vog pre­ne­ta es­ha­to­lo­ška po­ja­va za­jed­ni­ča­re­nja. Iko­na bi tre­ba­lo da ozna­či naj­vi­ši du­hov­ni do­met vere i umet­no­sti, is­pu­njen sa­mo­pre­gor­nim i mo­li­tve­nim preg­nu­ći­ma. Tek ta­da ona po­sta­je ova­plo­će­na is­po­vest i me­ta­fi­zič­ki do­dir ko­ji bu­di.

KA­NON. De­li­ma iz­lo­že­nim na ovoj smo­tri uka­zu­je se da u umet­nič­kom stva­ra­la­štvu, pa i cr­kve­nom, ka­non ne bi tre­ba­lo da bu­de smet­nja i ste­ga, već iza­zov. Ka­ko na­dah­nu­to su­ge­ri­še Pa­vle Flo­ren­ski, ka­non­ski ob­lik je ob­lik naj­ve­će pri­rod­no­sti, ne­što od če­ga se ne mo­že za­mi­sli­ti ni­šta jed­no­stav­ni­je. Ka­non u se­bi ima utka­no sa­bor­no vi­đe­nje, sto­ga uklju­ču­je mo­guć­nost da sva­ki pri­pad­nik cr­kve­ne za­jed­ni­ce ima pre­ma ka­no­nu stva­ra­lač­ki od­nos. Ka­non­sko je cr­kve­no, cr­kve­no je sa­bor­no, sa­bor­no je sve­čo­ve­čan­sko.

Ka­ko, ne ru­še­ći ka­non, iz­o­bra­zi­ti isti­nu na ino­va­ti­van na­čin? Ono što je pri­vid­na ka­non­ska stro­gost i gra­ni­ca mo­že svo­jim sa­vr­še­nim po­stu­la­ti­ma da bu­de po­seb­no na­dah­nu­će da­ro­vi­tim umet­ni­ci­ma, pod­sti­caj za no­va du­ho­vi­đe­nja. Spo­zna­ti esen­ci­ju ka­no­na, du­hov­nu nor­mu ko­ja de­lu­je sna­gom svo­je uni­ver­zal­no­sti, je­zgro je stva­ra­la­štva, kre­a­ci­je. To je ta ne­pa­tvo­re­nost cr­kve­ne umet­no­sti, ko­ja se pro­ja­vlju­je na raz­li­či­te na­či­ne, u za­vi­sno­sti od unu­tra­šnjeg go­re­nja sa­mog umet­ni­ka u Bo­gu, u za­vi­sno­sti od umet­ni­ko­ve mi­stič­ke in­tu­i­ci­je. Cr­kve­na kul­tu­ra i ži­vot uvek su pro­že­ti Sve­tim Du­hom, ko­ji ih jed­na­ko stva­ra­lač­ki pod­sti­če u svim vre­me­ni­ma. Sto­ga, bi­lo da je u pi­ta­nju ži­vo­pis ili iko­no­pis, on u se­bi ma­ni­fe­stu­je nad­versku su­šti­nu na­sli­ka­nog, od­raz, ek­ti­pos (έκτυπος) sve­ta pr­vo­sa­zda­nog.

SVE­TLOST. For­ma vi­dlji­vog u cr­kve­noj umet­no­sti se pro­ja­vlju­je bla­go­dat­nom sve­tlo­šću. Sve­tlost je pri­mor­di­jal­na esen­ci­ja sve­ta, me­ta­fi­zič­ki te­melj sve­ga po­sto­je­ćeg. Usled ne­mo­guć­no­sti da se pred­sta­vi ne­po­sred­no, sim­bo­lič­ki se pre­no­si sli­kom kru­ga – man­dor­le, ore­o­la, ko­ji uka­zu­ju, ka­ko na­vo­di Le­o­nid Us­pen­ski, na unu­tra­šnje sta­nje čo­ve­ka či­ji je lik bli­sta­nje sun­ca. Pot­pu­no du­hov­no bez­mol­vi­je. U cr­kve­noj umet­no­sti ana­lo­gi­ja ne­be­ske sve­tlo­sti je zla­to. Sto­ga je iko­no­pi­sna mi­sti­ka pre sve­ga sun­če­va mi­sti­ka u naj­vi­šem, sa­kral­nom zna­če­nju ove re­či, slu­žba sve­tlo­sti, ka­ko na­vo­di Jev­ge­nij Tru­bec­koj. Njo­me se ot­kri­va du­hov­no zla­to.

KVA­DRAT. Ni­je slu­čaj­no što je osnov­na ge­o­me­trij­ska struk­tu­ra iko­ne če­tvo­ro­u­ga­o­na, uslov­no re­če­no kva­drat­na (u ši­rem sim­bo­lo­škom smi­slu). Kva­drat je ide­ja ze­mlje, nje­na ne­be­ska i nat­pri­rod­na for­ma. Uz­dig­nu­ta ze­mlja. On pred­sta­vlja Bo­ga ma­ni­fe­sto­va­nog u stva­ra­nju. Kva­drat je ar­he­tip i obra­zac re­da u sve­mi­ru i sa­vr­še­na me­ra za čo­ve­ka, sim­bol du­še. Sim­bo­lič­ki, ta­ko se gra­de hra­mo­vi, ta­ko se kle­šu nad­grob­ni be­le­zi, ta­ko se ogra­đu­ju vr­to­vi i te­šu iko­ne.

LjU­BAV. Smi­sao sa­kral­ne umet­no­sti je da uka­že da je čo­ve­ko­vo po­re­klo bo­žan­sko i da čo­vek mo­ra da sa­ču­va u što ve­ćoj me­ri svo­ju slič­nost sa Bo­gom. „A naj­vi­ši ste­pen slič­no­sti čo­ve­ka s Bo­gom je bud­nost sr­ca: Lju­bav.“

O izložbi:
U Galeriji RTS predstavljena je iz­lo­žba cr­kve­ne umet­no­sti. Nje­no pri­rod­no me­sto je hram. U hra­mu, kroz mi­ris i pro­zrač­ni veo ta­mja­na u va­zdu­hu, ja­sni­je se uz­no­si so­zer­ca­nje fre­sa­ka i iko­na. Li­tur­gij­ski ob­red da­je im pra­vi smi­sao du­hov­nog sa­dr­ža­ja, a sve­tlost sve­ća i kan­di­la na­gla­ša­va har­mo­ni­ju bo­je­nih po­vr­ši­na. Ovo je sa­mo deo jed­ne sa­vr­še­ne hi­je­ro­top­ske za­mi­sli osli­ka­nog hra­ma, ko­ju upot­pu­nju­je još niz va­žnih ele­me­na­ta, po­put rit­ma kre­ta­nja sve­šte­ni­ka u ob­re­du, cr­kve­nog po­ja­nja, ar­hi­tek­ton­skog ob­li­ko­va­nja pro­sto­ra, to­pli­ne do­di­ra ver­ni­ka pri ce­li­va­nju iko­na, sve­ča­no bli­sta­nje sve­tih sa­su­da, sa­bor­nost... Ipak, ne­što od to­ga ose­ti­će­mo i iz­van hra­ma, na ovoj smo­tri, jer uni­ver­zal­nost sa­kral­ne umet­no­sti svo­jim in­ten­zi­te­tom pro­di­re i van cr­kve­nog pro­sto­ra.

Pro­fe­so­ri Aka­de­mi­je SPC, biv­ši i sa­da­šnji, pre­do­ča­va­ju nam svo­ja in­ven­tiv­na vi­đe­nja, pri­mar­no iz cr­kve­ne umet­no­sti, kon­zer­va­ci­je i re­sta­u­ra­ci­je, iz­ne­dre­na vi­še­go­di­šnjim tru­dom na tom pu­tu. Deo ra­do­va bi­će i nji­ho­va in­tim­na sa­gle­da­va­nja ne­kih umet­nič­kih te­ma. Pro­fe­sor­ski ka­dar pri­pa­dao je i pri­pa­da sa­mom vr­hu umet­nič­ke bran­še iz na­ve­de­nih obla­sti. Iz­lo­že­ni ra­do­vi uka­zu­ju na ve­li­ki di­ja­pa­zon mo­guć­no­sti cr­kve­ne umet­no­sti, ko­ja je pre­do­če­na u go­to­vo svim teh­ni­ka­ma stva­ra­la­štva. Tu su iko­no­pis, fre­sko­pis, vajarstvo, ka­li­gra­fi­ja, mo­za­ik, ilu­mi­na­ci­ja, dr­vo­rez i raz­ne kom­bi­no­va­ne teh­ni­ke... Ra­do­vi su ob­li­ko­va­ni i tra­di­ci­o­nal­nim ma­te­ri­ja­li­ma i teh­ni­ka­ma iz­ra­de (jaj­ča­na tem­pe­ra na li­po­vom dr­ve­tu, fre­sko­pis na sve­žem mal­te­ru, tuš na pa­pi­ru, ulje na plat­nu, pri­rod­ni mo­za­ič­ki ka­men i pa­sta, akva­rel, teh­ni­ka po­zla­te na po­li­men­tu...), ali i pri­me­nom sa­vre­me­nih pri­stu­pa svoj­stve­nih mo­der­nom dru­štvu, nje­go­vim po­tre­ba­ma i teh­no­lo­škim uz­le­ti­ma (al sec­co teh­ni­ka sa akri­li­ma, akril na dr­ve­tu, plat­nu i gu­šči­jem pe­ru, be­ton, po­zla­ta na akril­nom po­li­men­tu...).

Ta­ko­đe, iz­lo­že­ni su i ra­do­vi po­je­di­nih da­ro­vi­tih i uspe­šnih stu­de­na­ta Aka­de­mi­je, biv­ših i sa­da­šnjih, ko­ji svo­jim de­li­ma po­tvr­đu­ju vi­so­ke obra­zov­ne do­me­te ove ško­le i smi­sao nje­nog tri­de­se­to­go­di­šnjeg po­sto­ja­nja, te per­spek­tiv­nost bu­du­ćih sve­stra­ni­jih ula­ga­nja u nju.

Katalog izložbe možete pogledati/preuzeti ovde.