"Oprost" Dragana Jakovljevića – knjiga koja se nastavlja u čitaocu

Reč je o zbirci memoarskih priča i eseja „Oprost“ koja, kako je autor rekao u razgovoru za RTS, nije nastala iz književne ambicije, niti iz potrebe da se sopstvena prošlost pretvori u nekakvu ličnu legendu.

„Naprotiv, pisao sam je suočen sa spoznajom da vreme prolazi brže nego što smo ikada verovali da će prolaziti i da čovek, ako na vreme ne sačuva svoja sećanja, rizikuje da jednoga dana ostane bez najvažnijeg dela sebe. Dugo sam mislio da čovek pamti dok god živi. U mladosti nam se čini da su događaji koje proživljavamo urezuju u našu svest tako duboko da ih nikakva prolaznost ne može izbrisati. Verovao sam da ću se uvek sećati lica koja su mi nešto značila, kuća u kojima sam boravio, mirisa detinjstva, ulica i glasova ljudi koji više nisu među nama... A onda neosetno, počnemo da primećujemo kako vreme odnosi neke važne sitnice. Najpre nestanu detalji, potom čitavi razgovori i na kraju počnu da blede lica. Tek tada shvatimo da zaborav nije trenutak, nego lagano umiranje prošlosti u nama. Možda je zato čovek oduvek imao potrebu da priča“, kaže Jakovljević, koji je i novinar, dugogodišnji glavni urednik budimpeštanskih „Srpskih nedeljnih novina“ i profesor univerziteta.

Dodaje da nije želeo da piše klasičnu autobiografiju, jer mu se čini da u mnogim takvim knjigama čovek, pokušavajući da ispriča svoj život, zapravo izgubi ono najvažnije - dušu sopstvenog iskustva. Hronologija, po njemu, ume da bude tačna, ali ne i istinita, jer život nije sastavljen od datuma, već od trenutaka koji nas iznutra menjaju, a koji ponekad spolja izgledaju sasvim beznačajno.

„Jedna rečenica može da nam obeleži čitav period života, a jedan susret, pogled ili rastanak da promene čovekovu sudbinu. Zato ovi tekstovi nisu pisani kao autobiografija, već kao memoarske priče i eseji. Svaki od njih je pokušaj da se uhvati ono što se dogodilo, ali i ono što je čovek osećao dok mu se život događao. I nije bilo lako. Nabrojati činjenice nije teško, ali kako oživeti strah koji smo nekada nosili u grudima, usamljenost koju niko nije primećivao, mladalačke zanose u koje smo verovali ili tugu koja nas je menjala, a da toga nismo bili svesni?“, pita se autor.

Otkrio nam je da je, dok je pisao ovo delo, sve više shvatao da čovek zapravo čitavog života razgovara sa svojom prošlošću. Ponekad joj beži, ponekad je ulepšava, ponekad pokušava da je zaboravi, ali nikada ne uspeva da je napusti.

„Svi mi u sebi nosimo čitave nevidljive svetove. U nama i dalje žive deca koja smo bili, mladići koji su verovali da su besmrtni, ljudi koje smo voleli, prijatelji koje smo izgubili, gradovi koji više ne postoje onakvi kakve ih pamtimo… I čovek, što je stariji, sve više oseća da je njegov pravi zavičaj zapravo sećanje. Zato mislim da svako ko namerava da piše autobiografiju, memoare ili bilo kakvo delo koje zahteva napor prisećanja, to treba da učini pre nego što ga vreme previše udalji od sopstvenog života. Posle šezdesete godine čovek počinje drugačije da oseća prolaznost, jer postaje svestan koliko je sve krhko i neizvesno“, smatra Jakovljević, koji je autor dvaesetak proznih i pesničkih knjiga.

On očekuje da će ova knjiga imati i svoje nastavke, koje upravo ispisuje u svojoj spisateljskoj radionici. Za RTS kaže da pisanje ove vrste literature za njega predstavlja dugo unutrašnje putovanje kroz sopstveni život.

„Vraćao sam se mestima koja kao takva više ne postoje, ljudima koje više ne mogu da sretnem i razgovorima koji su zauvek završeni. Za to vreme shvatio sam da prošlost nikada zaista ne prolazi, već nastavlja da živi u nama, tiho i uporno, oblikujući naše misli i nas same. Ponekad sam tokom pisanja osećao i tugu koju je teško objasniti, valjda zato što je svaki pokušaj prisećanja istovremeno i suočavanje sa gubicima. Čovek tada jasno vidi koliko je ljudi nestalo iz njegovog života, koliko puteva nije pređeno i koliko je reči zauvek ostalo neizgovoreno“, navodi autor.

Knjigu „Oprost“ objavila je izdavačka kuća ZiD iz Budimpešte, na čelu sa Zoranom Meseldžijom. Urednik izdanja je Dragana Meseldžija, dok je pogovor napisao prof. dr Rober Kolar.

“Čitalačko iskustvo koje knjiga "Oprost" Dragana Jakovljevića nudi, razlikuje se od onoga na šta je savremeni čitalac navikao. Ovo nije štivo koje se čita brzo, niti ono koja se pamti po zapletima. Reč je o knjizi koja zahteva sporost, vraćanje i zastajanje. Neke njene priče i eseji traže da se pročitaju više puta i neminovno vode povezivanju sa ličnim iskustvom čitaoca”, piše prof. Kolar u svojoj recenziji.

On navodi da se „Oprost“ može čitati kao tiha hronika sazrevanja, u kojoj se ne beleže prekretnice spoljnog života, nego gotovo neprimetna pomeranja u načinu na koji čovek vidi sebe i druge. Upravo zato se, smatra on, ova knjiga ne završava poslednjom stranicom, već se nastavlja u čitaocu, kroz način na koji on posle nje posmatra sopstveni život.