Tamo gde reči ne stižu – lutkarstvo kao govor duše

 Kada ste osetili da vas lutkarstvo privlači kao izraz umetničkog stvaralaštva i kako ste doneli odluku da se školujete upravo na Nacionalnoj akademiji pozorišne i filmske umetnosti "Krsto Sarafov" (NATFIZ) u Sofiji?

Svoje prvo lutkarsko obrazovanje započeo sam u školi Anima, u klasi Milivoja Miše Radakovića, jednog od naših najvećih i najposvećenijih lutkara. Zahvaljujući upravo njemu i njegovom nesebičnom prenošenju znanja i ljubavi prema lutkarstvu, ja sam u tom trenutku prepoznao lutku ne samo kao sredstvo igre, već kao snažan scenski izraz koji otvara vrata novim istraživanjima i drugačijem doživljaju pozorišta.

Tada sam prvi put osetio kolika je moć lutke – koliko je sama po sebi spektakularna. Sve što uradi „živi“ glumac na sceni, lutka takođe može da učini – ali na način koji često deluje magičnije, poetičnije i uzvišenije. Ona ne imitira život, već ga preobražava, uzdiže, simbolizuje. Lutkarstvo sam zavoleo jer ima tu jedinstvenu moć da vas iz realizma povede u najdublje sfere mašte – i to ne samo kao gledaoca, već i kao stvaraoca.

Taj susret sa lutkom kao živim bićem koje ne govori sopstvenim glasom, ali sve kaže – bio je presudan za moj umetnički put, a odluka da se školujem baš na NATFIZ-u u Sofiji došla je prirodno. To je jedna od retkih akademija u Evropi gde se lutkarstvo izučava ozbiljno, temeljno i celovito – i kao likovna umetnost, i kao glumačka disciplina, i kao pedagoški alat. NATFIZ nije samo obrazovna ustanova, već živa laboratorija lutkarske umetnosti. Tamo sam stekao ne samo tehničko znanje – kako se lutka konstruiše, pokreće, izražava – već i dublje razumevanje simbolike, komunikacije i emocije koje lutka prenosi.

Za mene je lutkarstvo više od profesije – to je poziv. A NATFIZ mi je dao temelje i širinu da taj poziv osnažim i razvijem na način koji i danas prenosim drugima, kroz radionice, predstave i susrete sa publikom svih uzrasta.

 Kako biste opisali iskustvo studiranja na NATFIZ-u, posebno rad u klasi Bonju Lungova?

Studiranje na NATFIZ-u u Sofiji bilo je jedno od najintenzivnijih i najobuhvatnijih iskustava u mom umetničkom razvoju. To nije bila samo akademska obuka, već životna škola lutkarstva, gde se podjednako vrednovala disciplina, fizička spremnost, tehnička preciznost, ali i unutrašnja istina glumca koji oživljava neživo.

Rad u klasi Bonju Lungova, velikog majstora lutkarstva i pedagoga, bio je privilegija i izazov. Lungov je zahtevao potpunu posvećenost, ali je zauzvrat davao ogromno znanje. Njegov pristup je bio rigorozan, ali utemeljen na poštovanju prema lutki kao biću, a ne predmetu. Kod njega nije bilo improvizacije bez svrhe – sve je imalo svoj unutrašnji ritam, logiku i emociju.

On nas je učio da lutka nikada ne "glumi", već živi – kroz nas. Naučio nas je da slušamo materijal, da poštujemo konstrukciju, da disanjem, pogledom, tempom pokreta udahnemo život onome što je naizgled neživo. U njegovoj klasi sam prvi put razumeo da je lutkar istovremeno glumac, reditelj, animator i zanatlija – i da nijedna od tih uloga ne sme biti zanemarena. Bilo je to temeljno obrazovanje koje je oblikovalo moj umetnički identitet, i koje i danas, godinama kasnije, osećam kao kičmu svog stvaralaštva.

Studiranje na NATFIZ-u u Sofiji bilo je jedno od najintenzivnijih i najobuhvatnijih iskustava u mom umetničkom razvoju. To nije bila samo akademska obuka, već životna škola lutkarstva, gde se podjednako vrednovala disciplina, fizička spremnost, tehnička preciznost, ali i unutrašnja istina glumca koji oživljava neživo.

Rad u klasi Bonju Lungova, velikog majstora lutkarstva i pedagoga, bio je privilegija i izazov. Lungov je zahtevao potpunu posvećenost, ali je zauzvrat davao ogromno znanje. Njegov pristup je bio rigorozan, ali utemeljen na poštovanju prema lutki kao biću, a ne predmetu. Kod njega nije bilo improvizacije bez svrhe – sve je imalo svoj unutrašnji ritam, logiku i emociju.

On nas je učio da lutka nikada ne "glumi", već živi – kroz nas. Naučio nas je da slušamo materijal, da poštujemo konstrukciju, da disanjem, pogledom, tempom pokreta udahnemo život onome što je naizgled neživo.

U njegovoj klasi sam prvi put razumeo da je lutkar istovremeno glumac, reditelj, animator i zanatlija – i da nijedna od tih uloga ne sme biti zanemarena. Bilo je to temeljno obrazovanje koje je oblikovalo moj umetnički identitet, i koje i danas, godinama kasnije, osećam kao kičmu svog stvaralaštva.

 Da li je postojala neka predstava, lutka ili trenutak tokom studija koji je bio prekretnica u vašem razvoju?

Tokom studija na NATFIZ-u, svi mi studenti smo redovno pratili lutkarske predstave – kako u profesionalnim lutkarskim pozorištima i na festivalima, tako i ispitne predstave starijih kolega. To je bio važan deo našeg obrazovanja – da učimo gledajući druge, analizirajući, upijajući.

Predstava koja je na mene ostavila dubok, gotovo prelomni utisak, bila je ispitna predstava tadašnje treće godine, mislim da je to bila klasa Petra Pašova. Radilo se o komadu „Devojčica sa šibicama“. Tada sam, po prvi put, video najpotresniju smrt na sceni – odigranu s lutkom. Bilo je to toliko snažno, dirljivo i čisto u izrazu da sam shvatio: to je nešto što "živi" glumac nikada ne bi mogao izvesti na taj način. Lutka je tu otvorila vrata nečemu što je dublje od realizma – direktno u srce gledalaca. Bilo je to za mene fascinantno i formativno iskustvo. Naravno, i druge ispitne predstave bile su veoma inspirativne – svaka je nosila neku novu dimenziju lutkarstva.

Moja diplomska predstava bila je „Alisa u zemlji čuda“, i upravo je ta predstava postala i moj lični pečat. Kroz nju sam pronašao sopstveni jezik izraza – spoj fantazije, simbolike i precizne animacije. Ona mi je otvorila vrata daljem umetničkom razvoju i pokazala mi koliko lutkarstvo može biti sredstvo za izražavanje svega što ne može da se kaže rečima.

 Koliko je danas izazovno raditi kao lutkar u Srbiji ili svetu?

Raditi kao lutkar u svetu, u većini zemalja, danas nije teško – naprotiv, lutkari i umetnici generalno su cenjeni, poštovani i podržani. Lutkarstvo se tamo doživljava kao ozbiljna umetnička forma, ali i kao sredstvo obrazovanja, terapije i društvene integracije. U mnogim evropskim zemljama, postoje sistemske podrške, fondovi, festivali i infrastruktura koja omogućava umetniku da se razvija i živi od svog rada.

Nažalost, situacija u Srbiji je znatno drugačija. Ovde umetnik – a posebno lutkar – često nije shvaćen ozbiljno, pa čak ni doživljen kao profesionalac. Postoji duboko ukorenjen stereotip da je umetnost hobi, a umetnik "zgubidan", što dodatno obeshrabruje mlade da se uopšte upuste u ovu profesiju. Uz to, prisutni su i zatvoreni krugovi i klanovi, koji otežavaju pristup institucijama i projektima, bez obzira na talenat i rad iza vas.

Ipak, uprkos svemu, ja sam u Srbiji proveo više od dvadeset godina boreći se da lutkarstvo, posebno u okviru dečijih predstava, uvek bude korak ispred tzv. "žive scene". Verovao sam – i još uvek verujem – da lutka ima moć da dopre do publike na načine koji prevazilaze granice govora i realnosti. Borio sam se za svaki prostor, svaku priliku, i radio iz uverenja da umetnost lutkarstva ne sme da se potceni, jer ona ima ogromnu snagu, posebno u radu sa decom.

 Šta po Vama čini dobru lutku?

Dobra lutka nije samo lepo oblikovan predmet — ona je živo biće na sceni. To znači da lutka mora imati ličnost, unutrašnju energiju i sposobnost da komunicira sa publikom čak i bez reči.

Prvo, izrada lutke mora biti tehnički besprekorno urađena — kvalitetni materijali, skladan dizajn i funkcionalnost pokreta omogućavaju lutkaru da je „oživi“ na najprecizniji način. Ali sama tehnička perfekcija nije dovoljna.

Najvažnije je da lutka ima dušu — da kroz nju može da se izrazi emocija, karakter i priča. To znači da lutka mora biti dizajnirana i kreirana tako da njeni pokreti, izrazi i geste doprinose scenskoj magiji, da gledalac u njoj vidi i oseća prisustvo nečeg živog i autentičnog.

Dobra lutka, zapravo, postaje produžetak lutkara – ona je njegov glas, njegova ruka i njegov izraz. Bez snažne veze između lutkara i lutke, bez poverenja i razumevanja, lutka ostaje samo predmet. Konačno, dobra lutka je i ona koja ostavlja trag u srcima publike – bilo da izaziva smeh, tugu, čuđenje ili radost. Njena moć je u tome da nas odvede u svet mašte i emocija, i da nas na neki način promeni.

 Kako izgleda vaš kreativni proces kada stvarate predstavu – od ideje do realizacije i šta vas najviše inspiriše?

Moj kreativni proces počinje idejom – često iz nekog ličnog doživljaja, književnog dela, slike, muzike ili čak nekog neobičnog detalja iz svakodnevnog života. Ta ideja je za mene kao iskra koja pali ceo proces.

Nakon toga, sledi faza istraživanja i prikupljanja materijala – proučavam tekst, likove, simboliku, tehniku lutke koja bi najbolje prenela poruku. U ovoj fazi često crtanje i modelovanje lutaka počinju da dobijaju oblik.

Zatim dolazi eksperimentisanje i probni rad – lutke se prave, pokreti vežbaju, scenske situacije testiraju. To je faza u kojoj volim da uključim i druge saradnike, da razmenjujemo ideje i razvijamo koncept zajedno.

Inspiraciju crpim iz ljudske prirode, emocija, sećanja, snova, ali i iz svakodnevnih susreta, muzike, likovne umetnosti i, naravno, iz same tradicije lutkarstva. Posebno me inspirišu trenuci tišine i kontemplacije, kada ideje dobijaju oblik u umu, pre nego što se realizuju na sceni.

Tokom cele produkcije, najvažnije mi je da ostanem otvoren za nova otkrića i da dozvolim lutkama da same počnu da „pričaju“ i vode radnju. Za mene je lutka pravi partner u stvaranju, i ona često donosi neočekivane momente čarolije. Na kraju, kada predstava zaživi na sceni i vidiš reakciju publike – to je najveća nagrada i potvrda da je sav trud vredan.

 Kakvi su Vam planovi, želje...?

Moji planovi su zaista ambiciozni, ali pre svega želim da ostanem ovde gde sam trenutno i da nastavim da stvaram. Imam nekoliko veoma uzbudljivih projekata koji su u pripremi i koje planiram da realizujem u narednom periodu.

Krajem novembra očekuje me premijera predstave "Robin Hud" u Teatru Brand u Ahenu. Na tom projektu sam radio kostime, a uz to glumim i ulogu prosjaka, što mi mnogo znači, naročito jer je moj nemački još uvek ograničen, ali to nije sprečilo da dobijem ovu važnu ulogu. Verujem da će mi to iskustvo pomoći da se još bolje afirmišem i razvijam kao umetnik.

Takođe, imam lepe planove vezane za saradnju sa Theater Fletch Bizzel u Dortmundu. Već smo započeli razgovore i sigurni smo da ćemo zajedno uskoro "skuvati" neki zanimljiv lutkarski projekat, koji će biti izazovan i kreativan.

Za mene je najvažnije da nastavim da radim ono što volim, da eksperimentišem i rastem kao lutkar i umetnik, i da kroz svoj rad doprinesem razvoju lutkarstva kako ovde, tako i šire.