Nakon premijere filma "Svedok" u Parizu muk

Šok, neverica, tuga, praznina, suze, osećaj nemoći, stida, pa i besa uz mnoštvo pitanja i ono najvažnije kako je moguće da su se takvi gnusni zločini dešavali i da je takve zločine svetska javnost prećutkivala. Kako je moguće da je domaća francuska javnost to prećutkivala i zašto i dalje prećutkuje? Zašto se danas ne govori o njima i koliko će se govoriti nakon prikazivanja filma? A da ne pominjemo koliko je bioskopa u Parizu odbilo da prikaže ovaj film.

Ipak velikom upornošću predsednika Saveza Srba Francuske Davida Jakovljevića film je prikazan. Dobijena je sala i gosti su mogli da se pozovu. Nije tajna da je puno energije uloženo, puno razgovora vođeno, da se nijednog trenutka nije odustajalo i da je pronalaženje sale trajalo skoro mesec dana. I rezultat se isplatio.

Bilo je tu dosta evropskih i francuskih političara, predstavnika ambasadi, medijskih kuća, vojnih lica… prijatelja srpskog rasejanja i sami Srbi.

Film je, svojevrsna kolektivna ispovest srpskog naroda o njegovom stradanju. Istovremeno je i priča o čoveku koji se igrom sudbine našao u vihoru ratnih dešavanja, čoveku koji je radeći časno svoj posao, na sebe i kroz sebe preuzeo svedočanstvo o užasima rata. Ugledni patolog i veliki čovek radio je na 50 masovnih grobnica širom bivše SFRJ i obdukcije više od 7.500 stradalih. Jedino je dr Stanković na ovakav način svedočio o razmerama stradanja srpskog naroda.

„Ujedno, ovo je istorijski presek koji kroz filmski izraz u velikoj meri objedinjuje mapu stradanja srpskog naroda. Junak filma je, pored ostalog, radio na području Sarajeva, Tuzle, Sokoca, Pala, Mostara, Bileće, Trebinja, Nevesinja, Kamenice, Zvornika, Skelana, Šekovića, Kravice, Srebrenice, Bratunca, Sandića, Rogatice, Milića, Brčkog, Broda, Ugljevika, Priboja kod Lopara, Kupresa, Bihaća i Mrkonjić Grada”, rekao je režiser Denis Bojić.

„Po prvi put javnost u Francuskoj je imala priliku da se susretne sa izuzetnim radom našeg sudskog patologa dr Zorana Stankovića i da se upozna sa strašnim zločinima počinjenim nad Srbima tokom bosansko-hrvatskog rata 90-ih godina. Dr Stanković́ naš svedok je neumorno radio na pronalaženju, otkopavanju i identifikaciji žrtava najgroznijih zločina i vraćanju njihovim porodicama. Identifikovao je više od 7.500 leševa civila, detaljno je objasnio njihovu smrt. Mnogi dokazi su predočeni sudovima, ali se na to niko nije obazirao. Niko nikada nije osuđen za ove masovne zločine, a nije ni odgovarao. Neizmerno hvala Denisu Bojiću i njegovoj ekipi na ovom filmu, kao i Vladi Republike Srpske. Ja sam „presrećan” što se Pariz upoznao sa sakrivenim stradanjem našeg naroda u Bosni Hercegovini a i u Hrvatskoj 90-ih godina i nepravde koje još danas podnosimo i trpimo kada je naš srpski narod u pitanju”, rekao je Jakovljević i dodao da se preko njegovog udruženja Deca Jasenovca aktivno radi da se Zapad upozna sa žrtvama ustaškog režima, pa će se posle prikazivanja ovoga filma raditi i da se ova nepravda iz građanskog rata 90-ih ispravi.

„Nastavićemo da se i na Zapadu sazna o kompletnom stradanju našeg naroda gde god se nalazio, da se ožive sve te jadne duše. Radićemo to kako bi ispravili nepravdu. Dokumentarni film „Svedok” je vrlo kvalitetan, težak, pun emocija i ujedno vaskrsnuće svih stradalih. Ostavio je vrlo jak i pozitivan utisak i na prisutne Francuze i predstavnike drugih naroda, kao i na Srbe. Mogu samo da poručim i supruzi i ćerkama doktora Zorana Stankovića da nije uradio ovo uzalud i da, dok je nas Srba njegov rad i njegova sudska poruka neće pasti u zaborav”, istakao je David Jakovljević, predsednik Saveza Srba Francuske.

„Film Svedok je sniman 7 godina. Po prvi put se odaje počast jednom velikom čoveku, profesoru, doktoru Zoranu Stankoviću, koji je od početka rata u Hrvatskoj i Bosni Hercegovini sa svojim kolegama radio najmukotrpniji posao – identifikacije unakaženih mrtvih tela. Kroz film su prikazana mučna stradanja našeg naroda koji su zverski ubijani. Da se nikad ne zaborave ova zlodela. Hvala Denisu Bojiću na hrabrosti i upornosti da realizuje ovaj dokumentarni film. Hvala ambasadorki Bojani Kondić Panić i Savezu Srba Francuske na ideji da se film prikaže u Francuskoj. Svi koji smo živeli ovde 90 -ih godina prošlog veka znamo kakva je brutalna anti srpska politika i hajka u medijima vođena protiv nas. Dobro je da je film uopšte mogao da bude prikazan u Parizu. Teško veče puno emocija”, istakla je Katarina Mijić predsednica Udruženja Jelena Anžujska iz Pariza.

Premijera filma u Parizu prisustvovao je i ministar rada i boraca Republike Srpske Danijel Egis, zatim pukovnik u penziji Žak Ogard, komandant francuskih snaga na Kosovu 1999, režiser filma Denis Bojić, predstavnici Srpske pravoslavne crkve, brojnih udruženja, novinari i obični ljudi… Svi oni su za kratko vreme videli na koji i kakve načine su stradali Srbi.

Pukovnik Žak Ogard je rekao da je potrebno da čitava Francuska i Evropa vidi ovaj film jer kada se radi o Srbima u pitanju je dezinformacija na globalnom nivou. Ministar Egić je naglasio kako je ovaj težak i potreban film neophodan kako bi se istina o stradanju Srba širila svetom, a sa njim su se složili i predstavnici Saveza, koji planiraju da film prikažu u više gradova Francuske a radiće na tome da bude prikazan i u Nemačkoj.

Ambasadorka BiH u Parizu Bojana Kondić je istakla da je veoma važno to što je kroz prikazivanje filma omogućen uvid u činjenice onima koji nisu puno znali o ratnim dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije i stradanju srpskog naroda. Za RTRS David Jakovljević je napravio paralelu između Jasenovca i stradanja Srba u proteklom ratu naglašavajući da se radi o identičnoj brutalnosti nad srpskim narodom.

„Režiser Denis Bojić zahvalio se svima koji su učestvovali u organizaciji ove važne i značajne projekcije pocrtavajući da je organizacija bila zahtevna uzimajući u vid određenu vrstu cenzure i medijske blokade jer su neki bioskopi u Parizu odbili da prikažu film pravdajući se da se radi o političkoj temi”, prenela je RTRS.

Profesor Stanković je u Haškom tribunalu bio svedok-ekspert u slučajevima generala Krstića, zatim Milutinovića, Šainovića, Ojdanića, Pavkovića, Lazarevića, Lukića, Đorđevića, Mladića, Šešelja. Haški tribunal je u pojedinim slučajevima „oklevanjem da se pokrenu istražni procesi manipulisao brojem žrtava i dokumentacijom“ o zločinima nad Srbima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu i Metohiji navodeći: Karla del Ponte mi nije odgovorila na pitanja o slučaju Gospić, o Medačkom džepu, Oluji, slučaju logora za Srbe u Hercegovini, masovnoj grobnici Lav u Sarajevu, optužnici za Aliju Izetbegovića i upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom“, reči su patologa Stankovića koje u „Svedoku“ imaju posebnu težinu.

Film je satkan od svedočenja preživelih članova porodica žrtava. Govori o tragičnim sudbinama članova porodica stradalih, o ličnim strahotama kroz koje su prolazili u procesima identifikacije.