"Kaldrma" Dragana Jakovljevića predstavljena u Udruženju književnika Srbije

Učesnici su osim o knjizi, govorili i o autorovom značajnom doprinosu kulturi, informisanju i edukaciji Srba u Mađarskoj, ali i u matičnoj zemlji, imajući u vidu njegovo veoma razgranato i plodonosno delovanje u ovim oblastima u proteklih tridesetak godina. Promociji su prisustvovali brojni ljubitelji književne reči i Jakovljevićevog stvaralaštva, predstavnici kulturnog i javnog života Beograda i diplomatskog kora.

Obraćajući se prisutnima, književnik i kritičar Aleksandar Čotrić je podsetio da je Dragan Jakovljević poznat kao naučni istraživač, profesor univerziteta i novinar - dugogodišnji glavni urednik pojedinih medija i dopisnik Politike iz Mađarske, ali, pre svega, kako je rekao, kao talentovani i afirmisani pisac – romansijer, pesnik, esejista, pripovedač, novelista, satiričar. "Napisao je mnogo značajnih književnih dela, čija je relevantnost očigledna i kritičarima i čitaocima", konstatovao je Čotrić.

"Ponekad se čini da je piščev cilj da istakne sve aspekte ljudskog života - sve njegove suptilnosti i sve njegove moralne aspekte. I ne može se reći da nije uspeo da se nosi s ovim zadatkom, jer su sva njegova dela raznovrsna i duboka i dotiču najrazličitije aspekte života. Glavna tema koju pisac otkriva je život običnih ljudi. On slika svakodnevicu i, uverljivo opisujući ponašanje likova, kroz dramatičnu fabulu prenosi do čega može dovesti takav pristup ljudskoj egzistenciji. Autor predočava likove, detalje, prizore iz svakodnevnih situacija tako sažeto i jasno, da ga takav pristup uzdiže u vrhove savremene srpske pripovetke. Priče iz knjige Kaldrma izražavaju misao i ideju kroz minimumom reči i maksimum smisla. Skoro svaki rad je kratak i nalazi se na jednoj ili nekoliko stranica, ali veoma konkretno i jasno prenosi određenu ideju. Pisac se ne gubi u raznim idejama i svako njegovo delo služi jednom zapletu i jednoj, za njega važnoj, slici", rekao je Čotrić.

Prema njegovim rečima, tradicionalno vrhunski književni žanr se naziva roman, jer je univerzalan, sveobuhvatan i daje sadržajnu epsku sliku sveta u celini. Međutim, Dragan Jakovljević je autor koji kratku priču legitimiše kao jedan od najuticajnijih proznih žanrova, čiji umetnički svet nije inferioran u odnosu roman. Naprotiv, njegova priča nije samo „odlomak romana“, kako je bilo uobičajeno posmatrati ovaj žanr pre pojave ruskog pisca Antona Čehova. Činjenica je da roman ima svoje zakonitosti, svoj ritam i tempo pripovedanja, svoju skalu, svoju dubinu prodora u psihološku, moralnu suštinu čoveka i sveta. Međutim sve to na određeni način sadrže i Jakovljevićeve priče u knjizi Kaldrma.  Ispostavlja se da su ove „jednostavne“ priče, u stvari, veoma složene i da ih čitajući imamo osećaj neiscrpne misterije žanra. I to dovodi do nastavka potrage, rekao je promoter knjige.

Priče u zbirci su tople, nostalgične, emotivne, nežne, katkdad humorne, katdkad setne. Uvek sadrže neku poruku i pouku o dobroti, porodičnim vrednostima, solidarnosti, praštanju, toleranciji, značaju znanja i obrazovanja, važnom mestu književnosti i kulture u društvu, otuđenosti savremenog čoveka, posebno zbog prodora virtualnog načina komunikacije, potrebi čuvanju ugrožene planete...

Pripovetke su veoma raznovrsne žanrovski, semantički, leksički, tematski, stilski, po dužini, po mestu i vremenu dešavanja. To govori o umešnosti pisca da se transformiše i da na različite načine pripoveda o različitim događajima i povodima. Neke priče su, zapravo, mini eseji, ogledi, analize. Neke su biografske i, po mojem skromnom mišljenju, najautentičnije, najživotnije i najuspelije. Neke su, pak, dostojne naših najboljih satiričara. Neke predstavljaju izvanredne izlete u prošlost. Neke nam približavaju život u Budimpešti kroz priče o palatama, stanovima i stanarima u njima, stvarima koje menjaju vlasnike, završavaju na tamošnjem buvljaku ili antikvarnim radnjama, pa se opet vraćaju u stanove, Keleti železničkoj stanici, tramvajima, parkovima, kafeima, operskim pevačima u njima, vožnjom tramvajima... Osim o ljudima, ove priče su i o životinjima – pre svega kućnim ljubimcima psima i mačkama.

Kroz priču o novinarskom poslu, primetio je Čotrić, autor demonstrira koliko je za pisca važno da ispeče žurnalistički zanat, da bi mogao, kao što njemu uspeva, da se izražava kratko, jasno, razumljivo, da govori o suštini, a opet i koliko je važno za novinara da, kada ovlada književničkim veštinama, može da opisuje unutrašnja stanja, da razume emocije, da slika psihološke portrete, da njegova priča bude višeslojna i višeznačna.

"Dragan Jakovljević se u nekoliko priča bavi pozivom pisca, posebno kroz razgovor, imaginarni ili stvarni, svejedno, s jednom damom koja govori, verovatno, u ime mnogih i postavlja pitanja: zašto pisac piše kada danas niko ne čita, niti se pisana reč plaća, da li je to gubljenje dragocenog vremena?  Njen sagovornik odgovara kontrapitanjima – da li ona diše, da li se hrani? I kroz ta pitanja, zapravo, izjednačava potrebu za pisanjem s ovim osnovnim ljudskim potrebama. Parafrazirajući staru izreku, dolazimo da zaključka: 'Ne mora se živeti, mora se pisati'. I jasno nam je da je naš autor od onih koji ne žive od pisanja, već koji za pisanje žive. Za njega je misija stvaranja potreba da oplemeni ovaj svet nekim svojim saznanjima, iskustvima ili porukama, da kroz pisanje oseti isceliteljsku moć, najpre za sebe, a zatim i za sve one koji vole i imaju potrebu da čitaju. Veoma je u tom smislu poučna i upozoravajuća priča o tome kako društvene mreže mogu da progutaju talentovanog pisca, tako što, zbog objava i statusa na Fejsbuku, te instant i lažne popularnosti, zanemaruje ozbiljno i posvećeno pisanje književnih dela.

Priča Bombona za Sergeja mogla bi, prema Čotrićevom viđenju, i trebalo bi da se nađe u antologijama srpske priče za decu, jer pruža vrlo lepu sliku o nameri pripovedača da bombonama obraduje dečaka koji s majkom govori na ruskom jeziku u jednom peštanskom marketu, ali u tome, nažalost, ne uspeva, jer oni odlaze pre nego što je kasirka uspela da naplati poklon, ali ih ostavlja prodavačici da ih ona daruje nekom drugom malom Sergeju.

Ima u pričama srpskog pisca iz Mađarske, kaže Čotrić, sete, elegije, nostalgije za minulim vremenima kada su ljudi bili bliži, prisniji, neposredniji, kada nije bilo interneta i društvenih mreža, u šta jedan mladić koji se pominje u priči ne može da poveruje. Posebno je u tom smislu ilustrativna priča po kojoj je nazvana knjiga, o kragujevačkoj ulici, popločanoj kaldrmom, u kojoj je autor odrastao. Ona nas vraća u (bolju) prošlost kada su svi u komšiluku i ulici bili jedna velika porodica, a deca su imala mnogo razloga da vreme provode na otvorenom, razgovarajući s odraslima i družeći se međusobno.

"Žanrovsku specifičnost priča našeg autora generiše nesvakidašnji spoj anegdote i parabole, jer se inovacija ovog briljantnog pripovedača sastoji, prvenstveno, u međusobnom prožimanju i međusobnom preobražavanju anegdote i parabole. Uspostavljen je princip dva, naizgled, međusobno isključiva načina razumevanja stvarnosti. Ovi žanrovi, uz svu njihovu suprotnost, imaju mnogo zajedničkog: odlikuju ih kratkoća, tačnost, ekspresivnost, sažet prikaz individualne psihologije likova, situacioni ili zaplet zasnovan na zabuni i zameni identiteta, nekomplikovana kompozicija. Draganove priče iz anegdotskog pripovedanja crpe humornost, dinamičnost, neobičnost, usmerenost na glavnu radnju, originalnost, „trenutnost” situacija i scena i istovremeno životnu autentičnost i uverljivost, ekspresivnost dijaloga, dajući im apsolutnu autentičnost u očima čitaoca. A iz parabole priče preuzimaju mudrost, filozofiju, dubinu, univerzalnost priče čiji je poučni smisao trajan. Poznavajući ovu osobinu poetike priča, ozbiljan, pripremljen čitalac će u njima videti, ne samo naizgled obične situacije, ne samo priliku da se osmehne ljudskoj gluposti, već i razlog za razmišljanje o sopstvenom životu i ljudi oko njega. One slikaju današnjicu, ali predstavljaju i hroniku minulih vremena, i prenose mudrost i prošlosti i sadašnjosti  - budući da se vrednosti i univerzalni moral ni na koji način nisu promenili", rekao je Aleksandar Čotrić.

On smatra da bi mnoge rečenice, izvučene kao citati iz priča, dobro zvučale i u toj formi, i da bi mogle da se čitaju kao zlatne misli i neprolazne mudrosti.

„Od srca preporučujem knjigu 'Kaldrma' koja, u skladu sa svojim imenom, vodi do uma, srca i emocija. Zasluga je autora da se, dok čitamo njegovo delo, osećamo veoma lepo, zadovoljno, ispunjeno i prijatno, a isto takvo osećanje ostaje i nekoliko dana pošto knjigu odložimo“, zaključio je Čotrić.

Dobrila Borojević, pisac, prevodilac i novinar, prisetila se da je od prvog njenog susreta na promociji knjige „Peštarenja“, pre celih četvrt veka u Budimpešti, pa do najnovije zbirke pripovedaka „Kaldrma“, iz književne radionice pisca i pesnika, novinara i profesora, Dragana Jakovljevića, izašlo mnoštvo naslova koji su neminovno ukrštali njihove puteve na kaldrmi života.

„Tri romana, više zbirki pripovedaka i eseja, nekoliko pesničkih zbirki, koje su prevođene na mađarski i engleski jezik, doveli su nas do stranica ove najsevežije knjige, koja, pored svega što ona jeste, podseća i na Jakovljevića pesnika, više posvećenog stihovima u ranim godina svog stvaralačkog rada. U lirski obojenim pripovetkama koje nas vode od raskošne Budimpešte, koju svi volimo, do rodnog Kragujevca, preko Beograda i nekih dalekih mesta iz snova, Jakovljević nas podseća na neke romantične momente našeg odrastanja, daleke septembre naših detinjstava, koji su mirisali na kestene i kamenčiće s morskih obala, na kaldrmisane ulice kojih više nema, na sve drage ljude, međuljudske odnose i nezaboravne događaje, koje on proživljava i boji toplim bojama, smeštajući ih na police nezaborava. Posebno nas vodi na put po gradu u kojem i dalje živi, od stanice Keleti, na koju su svi putnici-seobnici prvo stizali u Peštu, preko Trga Fevam na kojem je živeo i Trga ruža, najlepše adrese za Srpsku gimnaziju, do vožnje žutim tramvajem, u kojem, verujem, nastaju neke od njegovih priča“, rekla je ona.

Ujedno je podsetila da su neke priče Dragana Jakovljevića prevedene i dostupne mađarskoj čitalačkoj publici, što je nedavno bio slučaj i sa najnovijom novelom „Luka koje nema“. Ona je pre nekoliko dana objavljena u mađarskom časopisu za književnost „Marošvidek“, u prevodu Svetislava Nedučića.

Dragan Jakovljević je potom pročitao nekoliko odlomaka iz svoje nove knjige i odgovarao na pitanja moderatora promocije, Vidaka Maslovarića.