Aleksandar B. Laković objavio studiju o srpskoj poeziji Kosova i Metohije

Gospodine Lakoviću, zašto ste se prilikom pisanja svog dela ograničili upravo na period od 1951. godine?

"Zato što je ta godina međaš u toku poezije na KiM. Ona je nezvanično prihvaćena kao godina stvaranja modernog pesništva na tlu Kosmeta. To je zasluga zbirke pesama Senke Rada Nikolića, koja je učinila veliki i neposredan uticaj na potonje domete srpske poezije tog prostora.

 Osim toga, književnost prve polovine dvadesetog veka je predstavljena, tumačena i vrednovana u nekoliko oknjiženih studija (V. Cvetanović, V. Bovan, M. Bogavac, S. Denić), a književnost druge polovine prošlog veka, u kojoj kvalitetom, pa i kvantitetom, dominira pesništvo, nije ni sabrano, ako se izuzme nekoliko antologija koje su sporne, zbog isključivanja pojedinih izuzetno vrednih pesnika koji potiču sa KiM. To je ujedno i jedan od poriva zašto sam se odlučio za ovakav stvaralački izazov", kaže Laković.

 U knjizi-monografiji Istorija srpske poezije Kosmeta, koja broji skoro hiljadu stranica, prokomentarisani su svi pesnici koji su u naznačenom vremenskom intervalu objavili makar jednu pesničku zbirku. Koliko ih je ukupno zastupljeno?

"Ukupno ih je više od 280. O vrednijim pesnicima, obimnijeg pesničkog opusa, pisao sam eseje, a o pesnicima čiji kvalitet nije iznad prosečnog pribeležio sam kraće kritičko-književne komentare u savetodavnoj formi. Dakle, predstavio sam njihove bitne i ključne umetničke vrednosti i odrednice i sadržaj njihovog pesmovanja, a naročito osobenosti kojima se izdvajaju iz horskog pevanja."

 Kada ste započeli istraživanja u ovoj oblasti?

"Ovu „Istoriju“, ne znajući da to činim, započeo sam da gradim pre više od četrdeset godina kada sam započeo svoj književno-kritički i esejistički rad, kojom prilikom sam predstavljao i pesništvo pesnika sa Kosova i Metohije (moj prvi objavljeni esej (1980) jeste „Prisustvo zavičaja u savremenoj srpskoj poeziji Kosova i Metohije“). Konačna odluka da se odazovem zovu književnog zavičaja, da se posvetim izučavanju celokupnog srpskog kosovsko-metohijskog pesništva je od pre pet godina, kada sam postao penzioner i po prvi put u svom životu posedovao dosta slobodnog vremena."

 Šta je bilo najteže u tom obimnom poduhvatu?

"Najteže je bilo doći do svih potrebnih knjiga (sigurno da nisam stigao do svih), naročito onih štampanih u ovom veku. Trenutno na Kosovu postoji samo jedan izdavač, Dom kulture Gračanica, koji se osim izdavačke delatnosti, bavi i pozorištem, likovnim kolonijama i izložbama, ali i kulturno - humanitarnim svakodnevnim delatnostima, posećujući enklave i prikazujući ostalom srpskom življu filmove, monodrame, knjige, i govoreći im na taj način da nisu ostavljeni i zaboravljeni od strane države. A raniji dominantni prištinski izdavač Jedinstvo - Panorama transformisao se u informativno preduzeće i izdavačku delatnost je sveo na minimum.

Dakle, prisutan je vakum u izdavačkoj delatnosti. Nema prostora za sve. U takvim prilikama, koje su i u matici prisutni, pojavljuju se brojni i zluradi Mefistoteli (da ih ne imenujem) u nekoliko „obraza“, i kao recenzenti, i kao urednici, i kao izdavači, i kao „pouzdana veza“ sa „jeftinom“ štamparijom, čiji je vlasnik u dogovoru i „talu“ sa Mefistom. Naravno, niko se ne obazire na to da li postoji pesnički kvalitet, makar u najavi ili u tragovima. Svedoci smo knjiga koje nikome ne služe na čast, osim što su u interesu „književnih genocidnih poslenika“. Nažalost, i takve zbirke u pokušaju, morao sam da pomenem i u nekoliko reči-rečenica približim ih čitaocima, ne izbegavajući da ih ocenim, onako kako zaslužuju."

 Kako gledate na administrativne podele kosovsko-metohijskog prostora?

"Moram da podsetim da je kosovsko-metohijski prostor pripadao Staroj Srbiji, što asocira na atribut Kosova ko nacionalnog zavičaja (književnik, ratnik i ostrašćeni rodoljub Miloš S. Milojević govorio je Prava Srbija). Preimenovan je, posle Drugog svetskog rata, u Kosovo i Metohiju (Metohija je između dva rata pripadala Zetskoj banovini – Crnoj Gori, otuda i prisustvo crnogorskog življa u Metohiji, obično školovanog, za tadašnje uslove). Osim toga i sami Srbi, među njima i književnici i književni istoričari, sve su češće govorili samo Kosovo, odstranjujući pojam Metohije, kao da su bili u saglasju sa docnijom albanskom militantnom grupacijom, koja je danas na vlasti na Kosmetu i koja isključivo koristi pojam Kosovo tačnije Kosova.

Kao što je reč Metohija nestajala, tako su antologičari iz svojih izbora isključivali i pesnike iz Metohije. Naime, najnovija antologija, potiče iz 2012, čak se zove „Antologija kosovsko-metohijske poezije“, što bi značilo da uključuje sve pesnike sa tog prostora – i Albance, i Turke, i Rome, i Gorance, i Muslimane, i Srbe, i Crnogorce, što nije ispunjeno. Unutar korica te nazovi antologije, nema vrednih pesnika sa teritorije Metohije. Zamislite, nije bilo mesta za takve pesnike kao što su Radovan Zogović, Dušan Kostić, Slobodan Marković (Libero Markoni), Alek Vukadinović, Velimir Milošević, Ratko Deletić, Božidar Milidragović, Momir Vojvodić... Pitam se, ko bi se „normalan“ takvih pesnika odrekao? Možda je u pitanju sindrom prosečnosti kojoj kvalitet i uspeh smetaju. Nažalost, takvo stanje nije retkost ni u ovoj našoj „užoj“ Srbiji.

Kao digresija nameće se jedna činjenica. Čak je i trenutno okrivljeni za ratne zločine na Kosovu Hašim Tači, pre desetak godina, na provokativno pitanje novinara šta misli o uspesima Novaka Đokovića, diplomatski izjavio da se on ponosi Đokovićem koji potiče sa Kosova. Dakle deduktivno promišljajući, i za osvedočenog neprijatelja srpskog naroda, svi ovi pesnički velikani deo su Kosova (i Metohije), čije god ono (KiM) bilo, a samo za „uvažene“ antologičare to nisu. Šteta. I za antologičare i za antologije."

 Može se pretpostaviti da i ova „Istorija“, kao i sve istorije uostalom, ima nameru da postavi svakog od pesnika tamo gde mu je i mesto, koje je zaslužio.

"Da, da postavi svakog pesnika tamo gde pripada, što znači i da povratim u pesničko jato pesnike kojima su površni antologičari zabranjivali ulazak u srpsku poeziju Kosova i Metohije. Nisam izostavio ni one koji su u komunističko doba osuđivani, proganjani i brisani sa pesničke liste živih (na primer, Momčilo Jokić, Miloš Ostojić, Dragiša Murganić), što do sada nije bio slučaj. Uvrstio sam i one koji su kraći vremenski period živeli na tlu Kosova i Metohije i integrisali se u književne tokove, većina njih je i objavilo zbirke u Prištini i Peći ili su tematski ostali privrženi Kosovu (Čedo Vuković, Radonja Vešović, Vukman Otašević, Miroslav Đurović, Milica Kralj, Kaja Penčić-Milenković, Milan Mirić...). 

Zato se i ova moja „Istorija“ zove, kako se zove Istorija srpske poezije Kosova i Metohije 1951-2022. Međutim, kriterijum za nju nije nacionalno ili versko opredeljenje, već jezik kojim se piše i kojim se pisalo. Nekada je to zvanično bio srpsko-hrvatski. Stoga, su u njoj uvršteni i pripadnici romske, bošnjačke i goranske zajednice koji su svoje pesničke zbirke često štampali i na srpskom jeziku, pored maternjeg. Čak i one koji su, u međuvremenu, neočekivano i neutemeljeno kritički se osvrtali ne samo na delatnost pojedinaca, nego metaforično i na čitav narod (na primer, Alija Džogović)."

 Vremenom, pojedini pesnici su promenili svoje mesto življenja (Crna Gora, Bosna i Hercegovina) i pripojeni su crnogorskoj, bošnjačkoj ili bosanskoj književnosti.

"Doprinos njihovog stvaralaštva, dok su živeli na Kosmetu, obavezivao me je da i njih uključim u ovu „Istoriju“ – oni su deo nje. Iako sam to mogao da uradim i bez njihovog znanja, morao sam da ih konsultujem – mnogi od njih su mi pravi prijatelji. Predočio sam im stav Meše Selimovića, koji je povodom Palavestrine srpske posleratne proze (uvrstio Mešu Selimovića, kao i Ivu Andrića, Branka Ćopića, Isaka Samokovliju...), morao da se oglasi zbog napada CK BiH na Palavestru, što „otima Mešu iz Bosne“ (nisu bili zainteresovani za Andrića i Ćopića) i izrekao kako se on oseća pripadnikom i srpske i bosanske književnosti. To je dakle privilegija, a ne ideološko ili estetsko poprište.

Poezija stvarana na tlu Kosova i Metohije je izuzetno kvalitetna, i bila je deo matične srpske poezije. Svedoci za takvu tvrdnju su pesnici kao što su: Radovan Zogović, Dušan Kostić, Libero Markoni, Rade Nikolić, Lazar Vučković, Rade Zlatanović, Alek Vukadinović, Velimir Milošević, Božidar Milidragović, Slobodan Vukanović, Darinka Jevrić, Ratko Popović, Radomir i Radosav Stojanović, Blagoje Savić, Miraš Martinović, Dragomir Kostić, Živojin Rakočević, Predrag Jašović... To čine i mlađi, izuzetno vredni pesnici – Žarko Milenković, Aleksandra Jovičić Džinović, kao i dva upokojena pesnika Aleksandar Simović i Ivan Ranković, koje su i na severu Kosova zaboravili.

Problem su mladi pesnici, jer oni odseljeni (pesnici sa Kosova kažu – „u rasejanju“), ne pripadaju korpusu srpske kosovske poezije, već pesništvu gradova u kojima žive (Kraljevo, Kragujevac, Smederevo, Berane, Podgorica, Beograd...). Zato je ovakav popis pesnika sa tumačenjem njihovim ostvarenja bio potreban. I mnogo ranije. I lakše se mogao obaviti, makar period samo druge polovine dvadesetog veka. Nužan je i zbog pitanja kako će se za deceniju-dve uraditi. Mogu da zamislim uz kakve sve poteškoće..."

 Koji je bio Vaš ključni motiv pri sastavljanju ovog dela?

"Ključni motiv i nadam se, potencijalna mogućnost ove „Istorije“, jeste da se predstavi celokupno pesničko stvaralaštvo stvarano na srpskom jeziku na prostoru Kosmeta, koje je aksiološki izuzetno vredno, raznoliko, samosvojno, originalno, moderno, od rime do naučne fantastike, od arhaizovanosti do fantazmogorije, od istorizacije do misaonosti, od ontološke do identitetske problematike, od prorokovanja ugroženosti srpskog življa do svedočenja apokalipsi neslućenih razmera i dimenzija. I jezički potencijal, i stilski obrasci su na zavidnom i autentičnom nivou. Moderni i autentični, pre svega. No, uprkos takvom kvalitetu kosovsko-metohijskog pesništva na srpskom jeziku, poslednjih nekoliko decenija, srpski pesnici KiM nisu adekvatno i kako zaslužuju, tumačeni i vrednovani, pa i nisu integrisani u matičnu poeziju."

 Zbog čega?

"Mišljenja sam, da problem u prijemu i tumačenju srpske kosovsko-metohijske poezije nije u njenim vrednosnim dometima, koji nisu sporni, niti u njenoj stručnoj proceni, već je posledica nepremostivosti u njenoj nedostupnosti. U prilog tome je i neverovatan, gotovo poražavajući, podatak. Brojne biblioteke u Srbiji, koje pate od teskobe i nedostatka prostora, moraju pojedine knjige, koje čitaoci nisu uzimali na čitanje u poslednjih nekoliko decenija, da ih sklone na bezbedno mesto, ali se ne mogu koristiti od strane čitalaca.

Dakle, pošto su ćirilične knjige na Kosovu tokom 1999. godine, listom sve spaljene, sada ni u ovoj užoj Srbiji, u većini biblioteka, nisu dostupne. Nisu na uvid. Izgleda da srpske knjige kosovskog porekla imaju mnogo neprijatelja, ne samo u tuđim redovima.

Evo to su okviri i nakane u kojima je trajalo moje ispitivanje srpske poezije Kosova i Metohije, dajući prednost modernom pesništvu, što i jeste odrednica kosovsko-metohijske poezije na srpskom jeziku", kaže Laković.