Petkovići spasavaju selo

Čitav projekat je ostvaren zahvaljujući pomoći opštine Lopare, Savjeta ministara BiH i grada Tuzle. Sve je to Rado Petković spojio i objedinio za zajednički, viši interes koji ne poznaje ni veru, ni partiju.

"Odlazio sam na noge svima koji su mogli da pomognu, počev od Ministarstva za izbjeglice i raseljena lica u Sarajevu, preko čelnika opštine Tuzla. Jeste, na početku su me svi gledali malo čudno, šta sve to treba čovjeku koji u Švajcarskoj ima sve. Ali, uspio sam da svima predočim svoju ideju i svi su je bezrezervno prihvatili, pa im zato još jednom zahvaljujem. Tako sam i uspio da spojim, za mnoge nespojivo: i Lopare, i grad Tuzlu i Savjet ministara BiH. Ali, dokazao sam da je tako nešto moguće i želio bih da i mnogi drugi krenu mojim stopama", poručuje Petković.

Uz pomoć Opštine Lopare, seljana i porodice Petković prvo su očišćeni stari odvodni kanali i napravljeni novi. Seoski put dug 1,5 kilometar je nasut sa 800 kubika tucanika, pa rizle i potom je sve presvučeno asflatom. Tada mu je jedan nezadovoljan seljanin rekao da neki Srbi ne trpe promene na bolje.

Urađen je i put do seoskog groblja i parking. U put do groblja, dug 1,1 kilometar ugrađeno je 1.200 kubika tucanika. Na putevima su urađeni potporni zidovi. Izgrađena je niskonaponska strujna mreža i na novim betonskim banderama postavljena javna rasveta. Svi ovi radovi vredeli su više od 100.000 evra.

Kada je selo osvetljeno, jedan mrzovoljan seljak je Radu Petkoviću prebacio što je to uradio. Rado mu se samo gorko nasmešio, razočaran. Kada je shvatio da polako gubi podršku svojih komšija iz sela, Rado Petković je sam i svojim sredstvima izgradio kapelu i pravoslavni krst na seoskom groblju.

I tada je bilo nezadovoljnih ljudi. Svoju duhovnost i pravoslavnu veru Rado Petković je posvetio boljitku svog sela i naroda na Majevici planini. Lično je pomagao monahe iz manastira Rožaj.

Učestvovao je u organizovanju donatorske večeri u hotelu "Helvecija" u Loparama, na kojoj je sakupljeno 60.000 maraka za pomoć monasima i za renoviranje manastira Rožanj. Opet su neki seljani imali primedbe na ovo dobročinstvo. Rado Petković na ovakvu zlobu nije reagovao. Otišao je korak dalje u svom približavanju Bogu.

Zahvaljujući dr Radu Saviću, načelniku opštine Lopare, selo Konjikovići je napokon dobilo i putne table sa imenom ovog naselja.

"Da nam nije pomogao dr Rado Savić, načelnik opštine Lopare, koji je bratski priskočio u pomoć i sa nama zajedno radio, moje selo Konjikovići bi bilo pusto. Hvala gospodinu načelniku do neba", zadovoljan je Rado Petković.  

Opština Lopare je prepoznala njegov trud i dobrotu i gospodina Rada Petkovića odlikovala je Bronzanom medaljom.        

Sa Radom Savićem, načelnikom Opštine, kog hvali kao izuzetno odvažnog čoveka, privrženog zavičaju i posvećenog razvoju komune i majevičkih sela, Rado Petković je u maloj crkvi u Mačkovcu poručio izradu porodične freske od šest kvadrata površine. Kaže da je to bila njegova obaveza prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, u čijim hramovima je više puta bio kum.   

"Upisan sam u Crkvi kao vjernik i dobrotvor. Ispunio sa time sebe, uzdigao svoju dušu, ali i ostavio u pravoslavlju trag, koji se poslije mene ne može izbrisati", kaže Rado.

Saznali smo da je za popravku stare kuće i drugih objekata, za izgradnju novih objekata, izgradnju vodovoda i odvoda, podizanje voćnjaka, u svom domaćinstvu u Konjikovićima porodica Petković uložila svojih 200.000 evra.

Uz to Petkovići su humanitarno pomogli Dom zdravlja i Dječiji vrtić u Loparama, monahe i manastir Rožanj, ali i učestvovali na svim dobrotvornim aktivnostima dobrih ljudi i organizacija.

"Sva sela na Majevici, pa i moje, imaju lijepu perspektivu. U njima mogu da se otvore pogoni za proizvodnju voća i povrća, da se urede placevi za vikendice. Proizvodnja bi zadržala seljane da ne napuštaju svoja ognjišta, a vikendice bi privukle ljude iz gradova da se doseljavaju na Majevicu. Naša sela ne bi opustjela i propadala", razmišlja glasno Petković, koji je na svom imanju zasadio 500 stabala raznog voća.

Kaže da njegova porodica ne može da pojede svo voće koje rodi, ali je Petkoviću važno da ga ima, da dokazuje da je Majevica plodna i da ima budućnost.

"Majevica je naša greda života. Ona je naš temelj i naš oslonac za borbu za život na njenim brdima i dolinama. Ja želim da svima nama ovdje bude bolje. Meni nije žao da svojim zalaganjem prinesem svoju žrtvu za našu zajedničku budućnost", poručio nam je zlatar u punoj staračkoj švajcarskoj penziji i dobrotvor Rado Petković.

Reportera Željka Božića i mene, Petkovići su ispratili pod svetlima ulične rasveta sa lepim vestima:

"Nama za Božić djeca dolaze iz Bazela. Naša kuća puna je radosti i sreće!".