Kristina Đorđević iz Bazela ovogodišnji dobitnik nagrade Švajcarskog hemijskog saveza

„Moj rad se bavio jednom novom tehnologijom koja istražuje strukturu proteina, koji se koriste kao terapija protiv raka", rekla je Kristina. Iskreno je dodala da nagradu nije očekivala. „Činilo mi se, da je nemoguće, da nagradu pored tako jake konkurencije dobije neko sa naših prostorija. Ali eto i to se dogodilo. Od 1992, od kada se ona dodeljuje, prva sam, koju je dobila, kako volim da kažem sa čudnim imenom".

Mnogima je zahvalna na podršci i pomoći, a ponajviše firmi koja ju je stipendirala, kao i roditeljima i bratu. Ističe da se raduje nagradi, ali da još uvek nije svesna, da ju je, baš ona osvojila.

„Mislim da mojim roditeljima u ovom trenutku nagrada više znači nego meni. Možda je razlog taj što je oficijalna ceremonija dodele nagrade odložena za neka bolja vremena, kada prođe pandemija koronavirusa. Verovatno kada nagradu i zvanično budem primila očekujem da će sve biti drugačije, da ću onda postati svesna da sam je baš ja dobila i da će mi pomoći u unapređenju već postojećih ideja",  dodala je Kristina.

Na visokoj školi severozapadne Švajcarske „School of Life Sciences" je na master studijama odsek medicinska informatika. Na istom fakultetu je završila i hemiju.

„Ove godine profesor mi je ponudio posao na istraživanju pa sam tako započela i master studije".

Firma Solvias AG za koju je radila poslednjih godina je odlučila 2017. da podrži njene studije.

„Omogućili su mi da nastavim da radim sa 70 posto i platili mi fakultet. Tako da sam sto posto studirala i 70 posto radila u laboratoriji", i skromno dodaje da nije bilo mnogo naporno.

Uvek je bila dobar đak. Matematika, hemija i prirodne nauke su je uvek više privlačile. Posao u farmaceutskoj firmi koji je dobila 2015. godine je doveo do ispunjenja poslovnih želja. Nakon završenih master studija ne planira da upiše doktorske već da svoje ideje upotrebi, nadoveže i da napravi neku veliku inovaciju.

Kristina Đođrević ima dva državljanstva: srpsko i švajcarsko. Majka Vesna rodom je iz Kladova, ali je odrasla u Modriči u Republici Srpskoj. Otac Milorad - Mile je iz okoline Svilajnca. Ima i mlađeg brata Branka (20).

„Iako smo se brat i ja rodili u Švajcarskoj, imamo i srpsko državljanstvo. To mi je jako bitno da se zna, jer smo nas dvoje veoma vezani za naše korene. Idemo često za Srbiju, za Beograd kod babe i tetke, i za Lukovicu gde imamo kuću".

Uvek naglašava da je veoma ponosna što je u aprilu i maju 2000. godine bila u vrtiću u Svilajncu i da je mnogo srećna zbog toga.

Sa velikim poštovanjem Krstina naglašava da je završila i Srpsku dopunsku školu. Divne učiteljice su joj bile Anđelka Krasojević i Milena Milosavljević. Veoma im je zahvalna na lepo prenesenom znaju i motivaciji da što više nauče o svojim korenima.

„Hvala mojim roditeljima što su me upisali i u Srpsku dopunsku školu, gde sam imala priliku da naučim ćirilicu i srpsku istoriju", kaže Kristina.

Trenirala je karate i stigla do braon pojasa. Povreda je učinila da nije mogla dalje profesionalno da se bavi ovim sportom ali se zato opredelila da postane trener.

„Pratila sam rad male dece. Sa njima (decom) sam uvek dobro komunicirala i uvek smo imali dobar odnos. Drago mi je da sam mogla da im prenesem moje znanje i da ih motivišem u ovom sportu. Dugo sam bila i prvi asistent trenera, ali sam se to morala da prekinem zbog studija i posla".

Jedno vreme je bila i član Kulturno umetničkog društva Kikac iz Bazela. Igrala je folklor.

„Zbog obaveza sam morala da napravim pauzu, ali se nadam da ću uskoro imati priliku da nastavim. Dok sam bila u Kikcu pretežno sam pratila nastupe, nisam nastupala, jer mi to nije bio prioritet. Išla sam i pomagala oko organizacije i priprema za nastup. Tamo sam bila prvenstveno zbog druženja i igranja. Najlepši trenutak sa Kikcem bio mi je kada smo imali nastup u Beogradu i kada smo gostovali u Žikinoj šarenici", ističe Kristina i dodaje da joj je omiljena koreografija Bosilegradsko Krajište - sa kojom je Kikac 2009. u Temišvaru pobedio na Evropskoj smotri.

Za Srbiju odlazi dva do tri puta godišnje.

„Zbog puno obaveza obično samo jednom stignem do Lukovice gde mi roditelji uvek borave najmanje tri puta godišnje. Ostanem i par dana u Beogradu. Ove godine zbog koronavirusa nisam mogla uopšte da idem. Baš kada sam imala slobodne dane Srbija se zatvorila i nisam želela da idem u karantin. Teško mi je palo što nisam mogla da idem", dodala je Krstina.

Kada je u Beogradu voli da šeta.

„Šetnja po gradu počinje vrlo rano ujutru i traje do uveče. Rekla bih da znam svaki deo Beograda. Sa tetkom radije idem na Adu nego negde na more. Želim da sve svoje vreme provedem sa porodicom. Kao malom detetu teško mi je padalo kada su druga deca pričala da su preko vikenda bili kod babe ili tetke, a moji nisu bili blizu. To mi je mnogo nedostajalo".

Inače Kristina voli da putuje i kaže da obično uvek da prednost Srbiji. Obišla je mnoge zemlje i gradove. Kaže da joj je mnogo lepo bilo u Londonu, Rimu, Moskvi, Sant Petersburgu, Parizu, Briselu, Amsterdamu. Posebna su joj draga ostrva Krit (u Grčka) i Majorka (Španija), ali pored Srbije voli i Italiju. Želja joj je da tu zemlju detaljno obiđe automobilom. Ove godine je u planu bilo i upoznavanje Švedske, ali je pandemija sprečila putovanje.

Do nekog boljeg i sigurnijeg vremena Kristina, kao i većina predstavnika srpskog rasejanja neće odlaziti iz Švajcarske i pažljivo će se baviti istraživanjem na svojim master studijama.