Zavladala je sablasna tišina

Još od prvog dana oglašavanja pandemije, kada je devetog marta italijanski premijer Đuzepe Konte proglasio vanredno stanje u celoj Italiji zbog korona virusa, slikarka Ana Kapor iz Rima počela je da vodi svoj lični dnevnik.

Devetog marta, prvog dana uzbune zapisala je:

"Večeras je, u specijalnom izdanju dnevnika javnost je obaveštena o usvajanju određenih restrikcija, koje će od sada važiti na teritoriji čitave Italije. Napokon! Trebalo je ovo odmah uraditi. Umesto toga, mnogi su se, do pre nekoliko dana, smejali epidemiolozima koji su od početka insistirali na ovakvim merama, da bi se zaustavilo širenje virusa i sprečio kolaps sanitarnog sistema u zemlji."

Ana Kapor (Beograd 1964) je ćerka Mome Kapora i Ane Pjerotić. Odrasla je u ateljeu svog oca i diplomirala slikarstvo na rimskoj Akademiji lepih umetnosti. Slikama preovlađuje magična lepota u idiličnim pejzažima i kako sam kaže, praznina, prostor bez ljudi.

"Takva je danas, nažalost, čitava Italija", poručila mi je Ana Kapor i poslala par fotografija svojih slika.

Izlagala je sa ocem i sa njegovim slikama u Evropi i Srbiji. Izlaže sa suprugom Valdimirom Pajevićom. Svoje slike su ovih dana poslale jednog galeriji u Londonu. Sa sestrom Jelenom autor je knjige „Porodični album" o jednom od najmanje poznatih aspekata života Mome Kapora, njegovoj ljubavi prema svojoj deci. Ana Kapor živi u Rimu 38 godina. 

U svom dnevniku piše, dvanaesti mart:

Nismo još uspeli ni da do kraja razumemo prvu turu mera koje je Vlada Italije donela, a već je stigao paket novih, strožijih pravila koja važe od danas. Ono što sam shvatila iz novog dekreta jeste da nećemo umreti od gladi. To je svakako jedan od najvećih strahova ove nacije, koja neguje kult hrane. Samoposluge ostaju otvorene i transport robe se normalno nastavlja. 

Četrnaesti mart:

Polako gubimo osećaj vremena i više ni ne brojimo koliko dugo smo zatočeni po kućama. Rim je sablasno pust. Italija se zaustavila. Ne rade škole, fakulteti, radnje, barovi, teretane, muzeji, galerije, frizeri, preduzeća, mnoge fabrike, restorani, tržni centri...Od juče su u Rimu zatvoreni i svi veliki parkovi. Italijani se disciplinovano pridržavaju propisanih mera sami ljudi shvatili da je jedini način da iz svega ovoga izađemo - izolacija.

Italija je jedna velika i ozbiljna zemlja, bez obzira na to šta neki, nedobronamerni, o tome mislili. Ona ima jedan od najboljih sanitarnih sistema na svetu i vrhunske lekare. Italija je, umesto da čuva svoju ekonomiju, odlučila da čuva svoje građane. To je jedini pravilan način razmišljanja.

Šesnaesti mart:

Umiru neki fini ljudi. Lekari, penzioneri, medicinske sestre, volonteri, sportisti, zanatlije...Neki su bili stari, neki od ranije bolesni a neki su bili u najboljim godinama. Na televiziji smrknuta lica novinara i umorna lica lekara. Ekonomski stručnjaci računaju koliko novca iz budžeta mogu da izdvoje za pomoć porodicama. Prebrojavaju se respiratori. Ovo su loši dani za Italiju, ali biće sve u redu. Valjda hoće.

Osamnaesti mart:

Andrà tutto bene - biće sve u redu. Ovo je slogan koji se proširio po Italiji ovih, nesrećnih, poslednjih nedelja. Ljudi ga ispisuju i lepe na prozore, kače po ogradama terasa svojih kuća, stavljaju kao profilnu sliku na društvenim mrežama, flomasterima iscrtavaju po majicama. Žele da im ova poruka bude pred očima i ohrabri ih u trenucima kada vesti koje stižu sa televizije probude u njima sumnje i kada počnu da se pitaju da li će svemu ovome ikada doći kraj. Trenutno je najgore u Bergamu. Tamo je zaraženo preko 4000 ljudi.

Gradonačelnik je tražio pomoć jer je grad pred kolapsom. Bolnice više ne mogu da prime sve. Vojska pravi nove, kao u ratnim uslovima. Ovo i jeste rat, samo sa nekim novim pravilima koja još nismo sasvim razumeli. Sahrane se smenjuju kao na traci.

Dvadeseti mart:

Dan jednaesti. Italija je po broju mrtvih premašila Kinu. Za osam dana italijanska policija je napisala preko 50 hiljada kazni onima koji su se nalazili na ulicama bez pravog razloga. Pre neki dan su dva policajca ušla u naše dvorište da rasteruju decu, kada već njihovi roditelji to nisu uradili. Ne znam da li ih je neko pozvao ili su sada počeli samoinicijativno sa edukacijom od vrata do vrata. Možda je to neka nova mera koja mi je promakla.

Dvadeset i osmi mart:

Kada bih morala da jednom rečju opišem atmosferu u Rimu ovih dana, onda bi ta reč bila - tišina. Meni inače prija mir, ali ova prislina tišina je sasvim nešto drugo. Ona lebdi u vazduhu i neprekidno nas upozorava da nešto nije u redu. Ovo je neka sablasna tišina, koja ne sluti na dobro.

Rim je vrlo bučan grad, a njegovi stanovnici u mnogome liče na nas Srbe. Sa našeg trga u stan pristižu najrazličitiji zvuci jer često slikamo sa otvorenim prozorom. Uvek se neko svađa, neko zviždi, čujemo žamor dece iz parka ili glasnu muziku iz kola koja se, na kratko, zaustave ispod kuće. Ovih dana na trgu je muk. Italijani su potpuno zanemeli od od ovog užasa koji im se dešava. Veliki Enio Morikone izjavio je da nije pristojno pevati sa balkona u ovom trenutku. Kazao je da on čak ni ne pokušava da komponuje i da će za to biti vremena kada sve ovo prođe.

Dvadeset i deveti mart:

Danas sam bacila pogled na kalendar u kuhinji i videla da sam sama sebi prošlog meseca zabeležila, da slučajno ne zaboravim, da je 29. marta zabranjeno korišćenje automobila u Rimu, jer je ekološka nedelja.

Dan dvadeset prvi od uvođenja opštih mera protiv korona virusa u Italiji:

U prethodna 24 časa registrovano je 4.050 novoobolelih, čime je ukupan broj zaraženih u toj zemlji dostigao 101.739 ljudi. Broj umrlih od korona virusa u Italiji povećan je na 11.591 osobu, što je i dalje najveći broj stradalih u jednoj zemlji.