Književnik Aleksandar Saša Jovanović u Cirihu

Aleksandar Saša Jovanović rođen 25.01.1970. u Beogradu, a od 1996. godine živi i stvara u Frankfurtu na Majni, Nemačka.

Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja pisaca Sedmica iz Frankfurta. Objavio je do sada tri samostalne zbirke: Obračun sa sobom (2007), Antologija bola (2010), kao i prevod na nemački jezik 2008. Anthologie des Schmerzes.

Pesme i priče su mu objavljivane, osim na srpskom, i na makedonskom, nemačkom i lužičko - srpskom jeziku u književnim časopisima i almanasima. Knjige su mu do sada promovisane na sajmovima knjiga u Beogradu, Frankfurtu, Lajpcigu i Londonu, kao i u emisijama iz kulture i stranim radio stanicama. Dobitnik je više nagrada.

Poslednjih nekolika godina, osim pisanjem, bavi se i organizacijom gostovanja pozorišnih ansambala iz Beograda u Frankfurtu.

Naslov "Moji prijatelji pesnici" predstavljen je takođe na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu kao na promocijama širom Srbije i Nemačke. Zbog velikog interesovanja za njegov književni rad, Radio Krug je pozvao književnika da svoja dela predstavi i čitalačkoj publici u Cirihu.

Saša Jovanović kaže da je Antologiju bola stvarala sudbina i da je to njegova lična biografija. Na pitanje zašto naslov Moji prijatelji pesnici, Jovanović je odgovorio:

"Živeći na Zapadu, u srcu evropskog kapitalizma, za više od dvadeset godina obišao sam i posetio razna mesta, susreo se sa raznim ljudima, naravima, pravilima ponašanja i delovanja. Često sam hvatao sebe u razmišljanjima kako ovo nije mesto za mene, kako sam promašio vek u kome živim, ne prihvatajući tu trku i grabljenje kamenja i spremnosti da u svakom trenutku sabiram, oduzimam, delim i razmišljam šta je za mene najisplativije, šta će mi doneti korist - materijalnu, naravno.

Ljudi koji umeju da budu oduševljeni rečju, stihom, rečenicom, pesmom su retkost. Još veća retkost bili su oni koji su me mogli oduševiti tim istim stvarima. Hteo-ne hteo, čovek (pogotovo naš) dolaskom na Zapad neprimetno upada u jedan začaran krug iz koga retko ko uspe da izađe. Možda je moja sreća što ni pre dolaska na ove meridijane nisam pokazivao uobičajeno interesovanje i glad za novcem, automobilima, zidovima, kvadratima i ostalim statusnim simbolima koji nam se veoma lukavo sugerišu i koji su odavno postali mejnstrim u razmišljanju većine - nebitno koje su boje kože, kojoj naciji ili religiji pripadaju.

Iako sam i ja imao san - da mogu biti neko drugi - a ne JA. I njega sam najskuplje platio. Tim pre je moja radost bila veća kada sam počeo da srećem i upoznajem ljude koji su drugačiji. Koji zrače svojom jednostavnošću i ne misle da je sve u novcu. I nekako je i logično da su to umetnici - u ovom slučaju - pesnici. Ali, ne biti umetnik kada si u društvu, nego kada si sam sa sobom, kada si ono što jesi. A takvih ima. Onih koji vide lepotu postojanja, ali i njenu muku. Koji svoj krst nose bez negodovanja. Koji se raduju tuđoj sreći i uspehu i koji su me zauvek kupili nekim gestom, pričom, stihom, osmehom. I svi su sa prostora veriga sveta i žive (skoro svi) na prostoru koji danas zovemo Zapadna Evropa. Uglavnom vama nepoznati. „Mali" ljudi. Ali su im srca toliko velika da se u njima, kao u najčistijim planinskim jezerima, možete kupati. Ovo su priče o njima", ispričao je Jovanović.

O sudaru svetova u predgrađu Evrope, o borbi da ulice iz starog života ne budu izbrisane onim novim sa svetskih raskršća, o prijateljima koje je kao bisere rasute po celom svetu stavljao u stihove i čuvao od zaborava, obračunu sa sobom, ispričao je svoju Antologiju bola, pesnik Aleksandar Saša Jovanović. 

Božica Boba Nedeljković, vokalna solistkinja i Sandro Aleksić, profesor muzike bili su muzička pratnja pesmama i pričama Saše Jovanovića.