U šetnji sa belom ajkulom

Ronjenje je njen život. Ivana Orlović Kranjc roni od svoje 8. godine, dakle već 30 godina. Šta je to zavodi i opčinjava u dubinama jezera i mora?

"Mir, tišina, spokoj, to je jedan potpuno drugačiji svet. Kada sam mazila velike bele ajkule, za koje znamo da su najopasnije na svetu, otkrila sam da ne podnose naš dodir, koža im je hrapava...kada ih pomazite, ajkula vas udari odmah repom i pobegne od vas, ne dopada joj se naš dodir", kaže Ivana.

Ivana obožava ajkule, u istanbulskom akvarijumu gledale su se oči u oči.

„Za mene je to bila neizmerna sreća. Videla sam da nam govore da ih ostavimo na miru, da ih vratimo u otvorene vode", kaće Ivana.

A da li ih se plaši tih bliskih susreta...

„Ajkula se ne plašim uopšte, zato što ih poznajem i volim, jedva čekam da ih vidim...Ajkula kada postaje agresivna napravi grbu na leđima i tada kreću u napad...Zna se kada može da se mazi, kada je znatiželjna, i mora čovek da se pripremi kada ulazi u vodu", objašnjava instruktorka.

Nije ih se uplašila ni kada su je ajkule jurile u Crvenom moru...

„Do sada nisam sreo iskusnijeg ronioca od nje. Trideset godina koje je provela pod vodom nije mala stvar, svejedno da li je posmatramo kao instruktora ronjenja ili kao podvodnog fotografa. Ona je neko ko se ne sreće svaki dan", kaže Ivanin suprug Janez Kranjc.

Ivana voli da pleše, posebno sa proždrljivim grabljivcem ugorom koji može da poraste i do tri metra i da bude težak sto kilograma, luči otrovnu sluz...ali šta je to za Ivanu, sa 110 medalja osvojenih širom sveta. Roni i na dah, zadržava ga 5 minuta.

„Na Visu, na potopljenoj olupini Teti postoje tri ubora koji su navikli na ronioce, imaju sasvim drugačiji šablon ponašanja, uzmu hranu, dozvoljavaju da se maze, okreću se oko vas...Napravili smo jedan eksperiment - svakodnevno sam im donosila hranu, mazila se, bila nežna, bez naglih pokreta, bez nervoze i trzanja, tako da su se i oni sasvim opustili. Posle nekoliko dana sam prestala da im donosim hranu, ali su oni nastavili da mi prilaze i da se igraju", kaće Ivana.

Austrija, jezero duboko 108 metara pokriveno ledom debelim 20 santimetara, a pod njim, kao pod poklopcem, kao u klopci, Ivana.

„Ronjenje pod ledom je sasvim drugačiji vid ronjenja, spada u ekstremno ronjenje, zato što je samo jedno mesto gde ronilac može ući, u otvor rupe u ledu i izaći kroz njega. Bezbednosni sistemi moraju biti na visokom nivou, imate sejfti ronioca na površini, a sa roniocem sa kojim ronite ste vezani bratskim užetom, sve vreme ste u kontaktu, a postoje i posebni signali, i ne roni se dalje od 40 metara od same rupe...uglavnom sam okrenuta naopačke, igram se sa vazduhom koji izdišem, jer on pravi različite oblike po tom ledu, divno je iskustvo", kaže Ivana.

„Mogu da kažem da sam mnoge tajne zanata što se tiče instruktaže uzeo od nje, a što se tiče podvodne fotografije, mogu da kažem da sam je ja uveo u tu priču, ali je ona sada odmakla daleko", kaže Janez.

Za bračni par Orlović-Kranjc, njihovi učenici ronjenja u klubu Svet ronjenja kažu da su dobri instruktori, a još bolji ljudi. Tu je i njihov petogodišnji sin Mateja koji zbog obaveza nije prisustvovao snimanju. Kako bi ova priča bila nepotpuna bez njega, naša novinarka Lidija ga je pozvala telefonom. Mateja roni, vole ajkule jer se one u stvari plaše nas. Voli i delfine, Jovanu iz škole, a za zvezde kaže da žive i na nebu i u moru...

„Mi smo jednostavno sjajan tim", zaključuje Ivana.

A za kraj, pozdrav koji govori da je sve u redu.