Na vrhu hrama njegov krst, u senci njegovo ime

Pesnicima se za života penju na glavu. To im je suđeno. Posle smrti, na glavu spomenika penju se ptice, zapisao je Nebojša Mitrić. Danas ptice sleću na njegove skulpture, dok malo ko zna da su upravo njegove ruke oblikovale likove Bore Stankovića, Despota Stefana Lazarevića, Radoja Domanovića, kneza Lazara, hajduk Veljka Petrovića i mnogih drugih, ko je bio umetnik čija dela krase manastir Studenicu i Hram Svetog Save.

"Nebojša Mitrić i ovaj krst na Hramu Svetog Save. Nebojša Mitrić nam je pričao više puta da ga je zvao German da se uključi, pošto je on bio veliki vernik i radio krst na Studenici. Jer su taj krst hteli da rade mnogi vajari, čak i besplatno. Tri puta ga je zvao German, treći put je otišao i nije mogao da odbije."

Pre nego što je uradio krst na Hramu Svetog Save, Mitrić je ostavio trag i u Studenici. Za njega krst nije bio samo simbol, već lični i umetnički zavet.

"On ga je zamislio slično kao i u Studenici. Kako ga je zamislio, crtao ga je. Krst je ogroman, 13 metara, čak smo imali ideju da napravimo lift, pa da to bude vidikovac, da možete da se popnete do vrha krsta i da možete da sagledate ceo Beograd. Cela kupola je napravljena dole na podu u crkvi i na kupolu je postavljen krst. I onda je udarnik imao 4 specijalne dizalice i onda je on dizao tu kupolu polako i postoji jedan fotograf je napravio umetnički performans - on je svako jutro u neko određeno vreme fotografisao. Pa vidite pojavljuje se  krstić malo, pa sutra malo više, pa malo više. Jedno mesec dana se to dizalo  i onda kada su ga podigli skroz do vrha onda je to podšprajcovano, tako da je kupola ostala gore."

Njegov odnos prema Studenici nije bio samo umetnički. Kada je manastir obeležavao 8 vekova postojanja, novca nije bilo. Mitrić odlazi u Ameriku, govori o Srbiji i Studenici u jednoj od najgledanijih emisija, objašnjavajući zapanjenim gledaocima da manastir zaista traje 800, a ne 80 godina. Ideja mu je bila neobična, da iskuje zlatnike sa simbolima Studenice i pokloni ih manastiru. Prilog je prikupljen, zlatnici iskovani u više veličina, a Studenica je dobila sopstvenu rezervu za krizna vremena.

"To je odneo ocu Julijanu i rekao - evo ti sada imaš zlatnike, kada god upadnete u neku krizu, bilo kakvu materijalnu, možeš da prodaš po neki zlatnik i da se izvučete. On je rekao čekaj ali neće ubiti, doći će ovde da nas opljačkaju, gde to mi da čuvamo. To je bilo jako velika količina, možda nekoliko hiljada zlatnika, to je on poklonio. Onda je on nabavio jedan veliki sef i popravio ga, sredio i odneo tamo i to stoji u Studenici i dan danas", kaže vajar Miroljub Stamenković.

Iako je stvarao u posleratnim godinama, u vreme velikih društvenih i umetničkih promena, Nebojša Mitrić ostao je dosladan tradiciji. Opčinjen manastirima, srednjovekovnim vladarima i medaljama svojim malim šansama, a napravio ih je pregršt. Bio je takođe jedan od retkih koji je van Srbije ostavio umetnički trag, u Nemačkoj i Holandiji, i jedini koji je imao priliku da ovozemaljsku posvećenost završi poslednjim delom, krstom na Hramu Svetog Save.