Amerikanci su me prihvatili zahvaljujući košarci

"Prvi put sam otišla u Ameriku 1982. godine, pred početak svih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije i to je bila puka slučajnost. Engleski nisam znala, pa sam otišla da živim sa američkom porodicom da bih ga naučila, spremala za život u budućnosti itd. Ali to se pretvorilo u osnanak u Americi, evo već 30 godina.

Život sa američkom porodicom je bio jako interesantan i tu sam se prvi put suočila sa različitostima u kulturi. Bilo je šokantno koliko za mene, kao i za njih, pogotovo kad ne govori engleski...ali kad si gladan, brzo ćeš ga naučiti", kaže Jelena.

Čime se baviš i kako je teklo uključivanje u njujorško društvo?

"Sada radim kao korporativni bankar za francusku banku Sosajiti ženeral i posao je jako interesantan, baš kao kada sam zamišljala kao mala...

Na kraju dana mi smo svi imigranti, a od samog čoveka zavisi koliko želi da bude integrisan. U Njujorku možete živeti ceo život a da ne znate engleski jezik, i sa srpskim se možete snaći svuda jer ima dosta Srba, Hrvata i ljudi iz bivše Jugoslavije.

Za poslovnog čoveka ipak je neophodna integracija, ukoliko želi da bude uspešan. Moj tok kao sportiste koji je završio američki koledž je tekao lakše, jer su Amerikanci ludi za košarkom, tako da kada je Marč mednes ja sam bila najveći ekspert u svom timu u banci...tako da je moja integracija u to društvo bila drugačija za nekog ko nije imao tu vezanost za taj američki sport. Po prvi put se nisam osećala strancem kada sam se preselila u Njujork, moje ime više nije bilo bitno u tom trenutku, čak je bilo interesantno i novo i svi su se trudili da ga izgovaraju pravilno.

Kada sam počela da radim u poslovnom svetu, jedan od načina stupanja u kontakt sa klijentima je bilo izgovaranje mog imena. I kada objasnite kako se izgovara to "J", a oni ga vide kao "Džej", onda je sve postajalo drugačije...objašnjavala sam im da je moje ime kao "Jel", što znači vikati, ali sam im naglašavala da ne smeju na mene da viču...", sa osmehom objašnjava Jelena.