Tramvaj u gradu meraka

Vilinim gradom na Vilinoj reci nekada su prolazili tramvaji i prevozili narod. Bilo je to u razdoblju od 1930. do 1958. godine. Tramvaj, u mnogim zemljama simbol srednje klase, građanskog društva, poštene inteligencije, (p)ostao je i simbol jednog drugačijeg Niša, svakako romantičnijeg, boemskijeg i poetskijeg. Davno se taj Niš pretvorio u sećanje, ali je ono i danas sveže, dobrodošlo i često, u svakodnevnom razgovoru, ali i u formalnoj diskusiji.

Tramvaj je prevozio putnike od glavne Železničke stanice do Niške Banje, mondenskog lečilišta u čijim je blagodetima tih prvih tramvajskih godina uživao i kralj Aleksandar I Karađorđević, prema kazivanjima omiljen među stanovnicima Banje. Nije se tramvajem u Nišu vozila akademija, već običan narod. Punih 28 godina, ti tramvaji su imali istu rutu, a pošto su već naučili put, nisu se ni oni menjali. Menjali su se samo putnici i moda. Pre Drugog svetskog rata, elegantnije obučeni radije su se odlučivali za fijaker ili auto-taksi. Tramvajima su uglavnom paradirali ljudi u odeći domaće izrade. Više od pola veka od ukidanja tramvajskog saobraćaja u Nišu, autobusi i dalje idu njihovim tragom, parcijalno ili u potpunosti prateći put kojim su i tramvaji išli. I razgovori putnika su u osnovi slični - priča se o nemanju posla, ili o imanju posla i nemanju para, o teškoj situaciji u zemlji i svetu, o Rusima, Nemcima i Amerikancima.

Modernizacija prevoza putnika u Nišu nastala je zahvaljujući ratnoj reparaciji. Ne mogavši da odštetu za Veliki rat u potpunosti izmire u novcu, pobeđene Austrija i Nemačka su je izmirivale u robi. Tako je Niš, 31. decembra 1922. godine, dobio polovna tramvajska kola iz Berlina, tip "Bergmann", proizvedena u fabrici "Hawa" (Hannoversche Waggonfabrik), i materijal za postavljanje odgovarajućeg šinskog sistema. Grad je u to vreme snabdevan strujom iz "Svete Petke", nekada najveće hidrocentrale u Srbiji, ali ipak sa nedovoljnim kapacitetima da se na nju priključi i ogroman potrošač kakav je tramvajski sistem. Zato su, na referendumu, građani svoj glas dali izgradnji nove centrale, i to kalorične (termo)centrale na Crvenom krstu koju je, po ugovoru o koncesiji, izgradila čehoslovačka firma "Kolben i drugovi", odgovorna i za postavljanje tramvajske pruge, podizanje remize, ispravljačkih stanica i kontaktne mreže. Za izvođačke radove bio je zadužen niški preduzimač Sotir Blagojević. Godine 1937. uspostavljena je i telefonska veza između Niške Banje i remize koja se nalazila u blizini današnje Gradske bolnice.

Prvi tramvaj ka Banji zvanično je krenuo 16. novembra 1930, skraćenom trasom od Pirotske rampe, umesto od Železničke stanice, zbog problema ukrštanja pruga kod rampe koji je kasnije rešen. Jednokolosečna pruga tramvaja presecala je železničku prugu i kod Banjske rampe, blizu popularnog kupališta Ženeva, što je uzrokovalo neretke zastoje. Ukupna dužina trase iznosila je 12 km, broj stanica 13, a celokupni tramvajski vozni park brojao je deset motornih kola, uz pet otvorenih i pet zatvorenih prikolica (za leto i zimu). Kod Vojne bolnice bi tramvaji prelazili na levu stranu, koje bi se držali sve do Niške Banje. U kolima je postojala I i II putnička klasa, a cene karata su bile: 1 dinar (za prevoz od Železničke stanice do Trga kralja Milana), 2 dinara (od Železničke stanice do "Ćele kule") i 5 dinara (od Železničke stanice do Niške Banje). Ponašanje putnika u tramvajima i na pruzi regulisano je odredbama Naredbe Uprave policije objavljenoj u "Niškim novinama" na dan puštanja tramvaja u saobraćaj.

Potrošnja struje svakako je bila najveća prilikom penjanja tramvaja uz niškobanjsko brdo, te je logično da se u blizini, tačnije pre uspona, morala nalaziti jedna ispravljačka stanica, pored one u remizi. Tramvajski saobraćaj bio je u sastavu Električnih preduzeća Grada Niša, odnosno Opštine. Nakon završetka Drugog svetskog rata, autobuskim i tramvajskim prevozom rukovodilo je novoosnovano Preduzeće za putnički saobraćaj.

Trasa tramvajske pruge kretala se od Železničke stanice Prizrenskom ulicom (sada Dimitrija Tucovića), pored kasarne "16. puk" (tj. kasarne "Filip Kljajić Fića"), do Ulice Jovana Ristića (Borisa Kidriča, 1994. joj je vraćeno prvobitno ime). Iz Ulice Jovana Ristića, tramvaj je išao sredinom Trga knjaza Mihajla (odnosno Trga JNA, Trga Vojske Jugoslavije, a danas Trga kralja Aleksandra Ujedinitelja), sa koga je skretao u Ulicu kneginje Ljubice (Oktobarske revolucije, sada opet pod izvornim imenom), do Ureda gde je prelazio u Ulicu generala Milojka Lešjanina (Stanka Paunovića) i njome išao do Trga kralja Milana (Trga oslobođenja). Sa Trga se pruga pružala Voždovom ulicom, preko Sinđelićevog trga, pored Narodnog pozorišta i Sreskog načelstva (sada Osnovnog suda) do Crvenog pevca (tj. raskrsnice sa Ulicom vojvode Mišića). Od Crvenog pevca Znepoljskom ulicom (Bulevar Braće Tasković, sada Bulevar dr Zorana Đinđića), pored male pijace (Trg radničkih saveta, sada Trg patrijarha Pavla), remize (na raskrsnici sa Zetskom ulicom), Građanske bolnice, Vojne bolnice i "Ćele kule" do Trošarine. Odatle je pruga nastavljala levom stranom puta Niš-Niška Banja (sada Bulevar Svetog cara Konstantina) do prelaska preko pruge kod naselja Ženeva i skretanja desno, pa uzbrdo do centralnog parka u Niškoj Banji.

Sredinom pedesetih, gradski oci su počeli govoriti da će tramvajski saobraćaj biti prevaziđen, a gotovo istovremeno Nišu su ponuđeni polovni vašingtonski tramvaji iz SAD, koje je prethodno snašla ista sudbina koja će snaći i niške. Od kupovine se odustalo, verovatno i zbog velikih troškova transporta, što je bio nagoveštaj onoga što će uslediti. Odluku o uklanjanju tramvaja sa niških ulica doneo je Narodni odbor opštine - organ lokalne samouprave. Istodobno, i Novi Sad je ostao bez ovog vida javnog prevoza.

Ispraćaj niških tramvaja desio se desetog dana avgusta 1958. javnom manifestacijom na Trgu oslobođenja i u Voždovoj ulici, koja je unapred najavljivana putem talasa Radio Niša, ali i propagandnim plakatima Preduzeća za putnički saobraćaj. S jedne strane, prema Banji, stajali su tramvaji, a sa suprotne autobusi. Tramvaji okrenuti ka istoku, a autobusi ka zapadu. Prema pisanju lista "Politika", od 11. avgusta 1958, u centru grada skupilo se čak 10.000 Nišlija. Tog dana, prevoz do Niške Banje bio je besplatan, a u ponoć tramvaji su otišli u istoriju, nakon prevezenih približno 7.568.000 putnika tokom skoro trideset godina.

Od tramvaja povučenih sa ulica, u Niškoj Banji je napravljeno jedinstveno naselje tramvaj-vikendica, koje su vlasti Banje 2007. godine proglasile ruglom i uništile sve primerke sem jednog. On se danas nalazi u prostorijama kompanije "Resor" i čeka sredstva za restauraciju. Iste godine, osnovano je Udruženje ljubitelja niških tramvaja koje se zalaže za povratak tramvajskog saobraćaja na niške ulice, prikupljanje istorijskog materijala, očuvanje sećanja na ovu vrstu prevoza u Nišu i pružanje pomoći za restauraciju poslednjeg primerka. Krajem 2009, Grad Niš je razvio Plan kojim se predviđa povratak tramvajske linije koja bi mogla da za sat vremena preveze deset puta veći broj putnika nego autobuska, a donela bi i nemalu ekološku dobit. Ranija anketa studenata Mašinskog fakulteta, na uzorku od bezmalo dve hiljade Nišlija, pokazala je da 88,6% ispitanika želi da se tramvaji vrate na ulice njihovog grada.

Da tramvaj zauzima kultno mesto u životu Niša i njegovih žitelja, govori i činjenica da u gradu meraka već decenijama (od 1985) uspešno radi mlečno-voćni restoran "Tramvaj", čija unutrašnjost (do 1995. i spoljašnost) predstavlja vernu repliku ovog šinskog vozila. Restoran "Tramvaj" okuplja i staro i mlado na svojoj trećoj po redu lokaciji u Obrenovićevoj 20. Dok se Nišlijama želja ne ispuni i tramvajska zvonca ponovo ne zazveče kaldrmama njihovog grada, tramvaji će i dalje živeti u sećanjima i predanjima u kojima su nesumnjivo ostavili neizbrisiv trag.