Kotrljanje oko sveta

Kako bi se proputovalo pola sveta potrebno je 8 evra dnevno, minimum prtljaga, pouzdan bicikl i želja da se ne živi u režimu plaćenog zagrevanja ofisne stolice. O glavi Lenjina, srpskoj kuhinji u Irkutsku i prolaženju carine uz pomoć sedišta za bicikl sa Snežanom Radojičić je razgovarao novinar Glasa Rusije Timur Blohin.

Tako je za nekoliko godina biciklistkinja iz Srbije Snežana Radojičić „okrenula" oko 30 hiljada kilometara. Zakarpatje, Turska, Kazahstan, Kina, dva puta Rusija u njenim potpuno različitim pojavnim oblicima - od kavkaskih grebena do stepe, i konačno, ističnog Sibira. Sada je Snežana Radojičić kod kuće, putuje po Srbiji i predstavlja svoju prvu knjigu Zakotrljaj me oko sveta.

Jedna od najdosadnijih prepreka na putu pustolova su državne granice: svuda su svoja pravila i zakoni. Da li ste imali priliku da se suočite sa nečim neobičnim?

Ja sam bila pre dve godine prvo u Rusiji dva meseca, na početku putovanja. Mislim da sam prvi biciklista koji je prošao preko Kavkaza pošto je zabranjen prelaz za sve što nije motorno vozilo. To je zanimljiva anegdota kako me pustio taj ruski carinik. Oni su prvo rekli, ne može, idite, sačekajte neka kola. A tamo nikog živog nije bilo. I onda sam se ja onako tužno okrenula i u tom trenutku je izašao valjda šef tih ljudi na carini i video je moje sedište „bruks". To je najpoznatije biciklističko sedište, koje ima tradiciju 200 godina, pravi se specijalno za duge ture. I onda je voki-tokijem rekao ovom vojniku da me pozove nazad. I onda mi je rekao, jao, pa ja sam vozio nekad bicikl, ja sam imao „bruks" sedište, pa ti si pravi biciklo-turista. I onda smo počeli da pričamo pošto ja malo govorim ruski. I onda je on rekao, ma ajde, prođi.

A šta je sa bezbednošću? Na primer, bili ste na jezeru Bajkal, gde je gustina naseljenosti vrlo niska - a vi sami u šatoru.

Ja sam se osećala potpuno bezbedno u Rusiji. Meni su ljudi dolazili. To je bilo neverovatno. Sećam se, na Bajkalskom jezeru došla je neka grupa muškaraca. Ja sam kampovala dva dana na tom mestu i bilo je mnogo lepo. Izašli su iz kola i pitali me da li će mi smetati? Kažem, ne, zašto biste mi smetali. Kaže, znate, mi smo došli da pijemo ovde. Dobro, u redu. Hoćete biti agresivni, pitam ja njih? Ne, ne, nećemo. Onda su oni otišli dole, seli na plažu, pili, vratili se, ljubazno, najkulturnije se pozdravili sa mnom, tražili da se slikamo i otišli svojim kolima. Meni je to bilo potpuno neverovatno koliko su ljubazni i fini.

Postoji narodna pesma Slavno more - sveti Bajkal, gde je pesnički subjekat begunac iz zatvora. Krenuvši na put oko sveta, od čega ste bežali vi?

To je, mislim, malo stereotip kad se posmatraju putnici. Potpuno su različiti razlozi zašto ljudi putuju. Moj motiv nije bilo nikakvo bekstvo. Ja sam čak imala solidan život u Beogradu, mnogi ljudi bi bili zadovoljno time. Ali mene to jednostavno nije ispunjavalo, ja sam krenula da tražim slobodu, jer je to bila moja želja odvajkada i inspiracija za pisanje.

Vaša svesna usamljenost, posebno na obali najvećeg slatkovodnog jezera na planeti verovatno je ostavljala prostor za razmišljanje. O čemu?

Vožnja biciklom je kao neprestana meditacija. Ja mogu da ne razmišljam ni o čemu, potpuno prepušteni tom trenutku u kome ste, sve impresije prihvatate. Bajkal je jedno neverovatno mesto na planeti. To je nešto najlepše što sam ja videla, a ja sam jako puno toga videla, i puna sam impresija posle tri godine na putu. I pošto sam već odlučila da ću se vratiti da promovišem moju knjigu na dva-tri meseca, razmišljala sam da čak ako se u nekoj varijanti desi da ne nastavim putovanje, ovo je kao šlag na torti. Kad bih razmišljala o nečemu, razmišljala sam o tim predelima. Ljudi su bili fenomenalni. To su Burjati. Veoma su ljubazni i gostoljubivi.

Imate fotografiju memorijalne tablice u čast Aleksandre Potanjine, prve žene koja je još u 19. veku primljena u Rusko geografsko društvo. Ona se proslavila kao etnograf, između ostalog radovima o životu Burjata, naroda mongolskog porekla koji broji oko 600 hiljada ljudi i ispoveda uglavnom budizam. Vi ste u izvesnom smislu srpska Aleksandra Potanjina. Iznesite, molim vas, vaša zapažanja.

Burjati su jako ponosan narod. Čula sam neke legende vezane za njih. Ponosni su što najpre nauče da jašu konja, a onda da hodaju. Taj budistički element je tamo izuzetno jak. Ja sam imala sreću da vidim i čuvenog lamu. I neverovatno je da su meni upravo pravoslavci pričali najviše o tom lami i o njegovim čudima. Potpuno prihvataju. Znači, postoji neko prožimanje tih dveju religija i kultura.

A znate li da se u Ulan-Udeu, glavnom gradu Burjatije, nalazi najveća glava Lenjina? Spomenik, naravno...

Ogromna je zaista! Meni se to dopada. U Aziji je sve takav miks neverovatnih stvari. Mada, kada sam ušla u Rusiju, meni je bilo kao - najzad Evropa! Meni je samo lepo kad vidim da to sve funkcioniše zajedno, da tu nema nekih sukoba među ljudima. Što da ne? Jedni su komunisti, drugi - pravoslavci, treći - budisti... To je sasvim u redu ako žive u ljubavi.

Po vašim pričama i foto-izveštajima vidi se da se srpska reč može čuti na mnogim mestima na istoku Rusije.

Na rusko-mongolskoj granici (ja vozim prema Rusiji) sretnem dvojicu Švajcaraca koji voze iz Rusije prema Mongoliji. I uvek kao turisti zastanemo, popričamo tako kad se sretnemo na putu. Uvek razmenjujemo informacije o jeftinom smeštaju. Hteli su da mi preporuče u Ulan Udeu smeštaj. Ne, kažem, ne treba, ja imam tamo prijatelja. Dobro. Hoćeš u Irkutusku? Našli smo jeftin hostel. Ne, tamo imam prijatelja, ima hostel. Oni kažu, pa vi Srbi - vas svuda ima! Da, ima neverovatno puno naših ljudi u Rusiji i u Sibiru. U Ulan Udeo sam bila kod čoveka koji živi već tridesetak godina tamo. On je oženjen Ruskinjom. On je inače iz Slavonije. Irkutsk je mnogo lep grad, potpuno je evropski uređen, vidi se da ima jako puno para. Čula sam informaciju da nemaju nijednog nezaposlenog. Jedan od naših ljudi, Sarajlija, u tom centralnom hotelu je kupio u godinama tranzicije dva sprata, i renovirao i napravio zaista lep hostel. I dole se nalazi engleski pab, koji je on doselio iz Londona. Sad je otvorio ruske banje. Tamo svi poslodavci imaju problem da nađu radnu snagu. Dođu ljudi da rade i onda dobiju ponudu iz neke druge branše, firme, za veće pare. Oni nemaju dovoljno ljudi. Onda je on doveo i zaposlio nekoliko ljudi iz Crne Gore i Srbije kao kuvare.

Znači, nedaleko od Bajkala toči se rakija i cvrči pljeskavica na žaru?

Pa ima i toga! U hostelu kod mog prijatelja Željka postoji taj balkanski specijalitet sa svim ovim našim pljeskavicama, ražnjićima, belim mesom na žaru, lukom, naravno... Tako da sam ja bila oduševljena da jedem kao kod kuće. Uneli su to na meni i kažu da ide jako dobro, da mnogo Rusa to naručuje.

U knjigu "Zakotrljaj me oko sveta" Rusija nije stala. Možemo li računati na nastavak?

Druga će biti o južnom delu, gde sam bila pre dve godine. Ova prva knjiga govori samo o prvom delu putovanja, kada sam krenula sa Karpata. Veliko iskušenje se desilo u Rusiji kada sam ostala i bez to malo para što sam imala. Prvo sam srela neke jako-jako dobre Ruse, koji su mi mnogo pomogli i ja sam mislila da ostanem da volontiram u Rusiji. Malo sam to radila, ali onda su se desile neke lepe stvari. Dobila sam podršku sa raznih strana. To je bilo leto 2012, baš bitan preokret u mom putovanju jer sam shvatila da to što sam mislila da je problem zapravo nije problem, nego da se uvek nađe rešenje i odlučila sam da nastavim dalje iako nemam dovoljno sredstava. I putevi su se opet otvorili. Počela sam da pišem za neke novine. Baš sam preživela zanimljiv period kada sam prvi put bila u Rusiji.

Iz tog prvog boravka najveći utisak na mene je ostavila vožnja uz Volgu, kada sam posetila Volgograd. Tad sam prvi put bila u stepi. Vozim i nikad kraja. Ubi onaj vetar! I onda razmišljam, bože, šta li je onaj Hitler mislio kad je pokušao da ovde uđe?! Samo da je kročio u stepu, shvatio bi da je nemoguće osvojiti zemlju koja ima ovakvu stepu i ovakav vetar u stepi! I kada sam u Volgogradu videla spomenik ljudima koji su poginuli u Staljingradskoj bici - to je nešto najfascinantnije, najgrandioznije što sam videla. I osetila sam, gledajući Mamajev kurgan, da sam ponosna što smo i mi bili deo te priče, što smo bili na pravoj strani.