Cool Jazz – Chet Baker

Rođen u Jejlu, u Oklahomi, kao  sin profesionalnog gitariste, bio  je odmalena sa dubokim muzičkim korenima. Počeo je da svira trubu u tinejdžerskim godinama, potom se pridružio američkoj vojsci, gde je svirao u vojnim orkestrima - prvo u Berlinu, a zatim ponovo u SAD.

Nakon što je napustio vojsku, počeo je da stiče ime na džez sceni Los Anđelesa. Godine 1952. Bejker se pridružio revolucionarnom kvartetu bez klavira, bariton saksofoniste Džerija Maligena, u kome je odsustvo harmonskog instrumenta naglašavalo kontrapunkt i prostor, stvarajući mesto za Bejkerovu čistu i  lirsku trubu. Jedna od numera iz tog doba, „My Funny Valentine“  postala je vanvremenski hit. Njihova „hemija“ je bila „magnetna“, a grupa je postigla trenutno priznanje, uprkos tome što su ostali zajedno samo oko godinu dana.

Godine 1954. objavio je album „Chet Baker Sings“, koji je u početku dobio podjednako pohvala koliko i kritika. Mnogi džez puristi su odbacivali njegov krhki, gotovo androgini glas, ali s vremenom je njegovo pevanje postalo jednako kultno kao i njegovo sviranje trube, te se tako i danas slušaju „I Fall in Love Too Easily“, „But Not for Me“, „The Thrill Is Gone“, „Time After Time“… sveže, lepe i emocinalne i danas.

Bejkerov život je obeležila dugotrajna zavisnost od heroina, koja je uticala i na njegovo fizičko zdravlje i na sposobnost da održava veze i nastupe. Krajem 1960-ih, napadnut je (navodno zbog duga za drogu), a batine su mu oštetile „ambažuru“, zbog čega je morao ponovo da nauči da svira.

Uprkos neuspesima, ponovo se pojavio 1970-ih, posebno u Evropi, gde je naišao na mnogo više uvažavanja i podrške. Od tada do smrti, Bejker je plodno snimao, posebno u Italiji,  Francuskoj i Holandiji.

Bejker se pamti kao jedna od najromantičnijih, najranjivijih i najzagonetnijih figura džeza - njegovo sviranje i pevanje uticali su na umetnike različitih žanrova, od Elvisa Kostela do Nore Džouns i Toma Jorka. Iza sebe je ostavio preko 100 albuma, kao i mitsku sliku mučenog umetnika, a njegov  bevremenski, duboko emocionalni i pomalo „sablasni“ zvuk  i dalje odjekuje kao neizostavni deo istorije džeza.