Džez velikani – Thelonious Monk

Monk je doneo na scenu neku vrstu neuobičajenog genija – pomalo „ćoškaste“ melodije, disonantne harmonije i ritmički osećaj koji je bio potpuno njegov. Njegovo sviranje klavira bilo je potpuno jedinstveno - imao je svoj „udarni“ dodir dirki - ne blag i tečan kao Bil Evans ili Oskar Piterson - koristio bi ispružene prste, udarajući po dirkama „kao da mu duguju novac“. Nije se plašio ni prostora - neke fraze bi samo visile, zaustavljene u tišini, kao da  dozvoljava da se sagleda svaka nota. Njegova upotreba disonance bila je majstorska - „pogrešne“ note koje zvuče tako dobro kada ih svira.

Takođe je imao neverovatan osećaj za sving i  ritam, svirao  bi iza ritma ili ispred njega na način koji bi vas naveo da nagađate. Stalno je plesao sa „tajmom“, a ponekad bi zaista prestao da svira u potpunosti usred nastupa, u trenutku bi ustao i malo zaplesao dok je bend nastavljao da svira.

Neke od njegovih najpoznatijih kompozicija su apsolutni elementi u svetu džeza i džez standardi za sva vremena, kao što su: „Round Midnight“, „Straight, No Chaser“, „Blue Monk“ , Epistrophy", "Well, You Needn’t",  "Ruby, My Dear", "In Walked Bud",… Monk je drugi najsnimaniji džez kompozitor, posle Djuk Elingtona.

Monk je bio duboko intuitivan, i dok su ga ponekad smatrali ekscentričnim – jer se pojavljivao na svirkama sa  naočarima za sunce i čudnim šeširima, jedva da je govorio -  imao je veoma oštar muzički um. Muzičari koji su svirali sa njim (kao što su Džon Koltrejn, Soni Rolins i Art Bleki) govorili su sa poštovanjem o tome koliko je njegova muzika bila precizna i namerna.

Njegov sin T.S. Monk je jednom rekao: „Nije svirao klavir kao većina ljudi jer nije pokušavao da zvuči kao bilo ko drugi. To je suština Monka.