Filozofija filma – Stiven Malhal: Osmi putnik

Pitanje koje sebi postavlja Stiven Malhal jeste zašto pisati filozofsku knjigu o filmu i to baš o naučno-fantastičnom serijalu filmova Osmi putnik? Odgovor koji on daje apstraktan je, ali, u svojoj apstrakciji, dovoljno precizan da bi mu oslobodio dovoljno manevarskog prostora: Malhala zanima «podležeća logika vanzemaljskog univerzuma», što znači da je serijal zaokupljen (čak opsednut, dodaje Malhal) «nizom izukrštanih nelagoda u vezi sa ljudskim identitetom, sa teškim i uznemirujućim pitanjem individualnog integriteta i njegovog odnosa prema telu, polnoj razlici i prirodi».

Prema Malhalu, Osmi putnik, makar i implicitno, a uglavnom eksplicitno, pokreće staro pitanje ljudske prirode i ljudskog identiteta, ali na način drugačiji nego što se to, do pojave ovog serijala, činilo. Niz pitanja ocrtava putanju ovog istraživanja: Kakvo je tačno moje mesto u prirodi? Koliko nas (prirodna) ljudska sposobnost da razvije tehnologiju otuđuje od sveta prirode? Da li sam ja moje telo, ili sam pak u telu? Koliko oštro me moj pol određuje? Koliko me ranjivim čini moje telo? Da li je polno razmnožavanje pretnja za moj integritet, i ako jeste, da li realnost i priroda te pretnje zavise od toga da li sam muškarac ili žena? Malhal nastavlja: „Ove teme sa kvazi-matematičkom elegancijom izranjaju iz početne koncepcije po kojoj vanzemaljska rasa uključuje ljudska bića u svoj reproduktivni ciklus, i tako ljude suočava s telesnom osnovom njihovog postojanja, njihovom vlastitom krvi i mesom. Ovo pitanje - nazovimo ga pitanjem odnosa ljudskog identiteta i čovekovog otelovljenja - bilo je u središtu filozofskog mišljenja u periodu posle Dekarta; ali sofisticiranost i samosvest s kojom ga ovi filmovi pokreću i razvijaju, kao i niz povezanih, filozofiji takođe bliskih pitanja, navode me na pomisao da bi i te filmove trebalo shvatiti kao izvor realnog doprinosa tim intelektualnim raspravama. Drugim rečima, ja te filmove ne posmatram kao pogodne, upotrebljive i opštepoznate ilustracije za nazore i argumenate koje filozofi razvijaju na primereni način - ja zapravo smatram da oni sami reflektuju i procenjuju takve nazore i argumente, ozbiljno i sistematično razmišljajući o njima upravo onako kao što to čine i filozofi. Ovi filmovi spadaju među one koji nisu sirovina za filozofiju, niti izvor njenih ukrasa: takvi filmovi su filozofske vežbe, filozofija na delu - oni su film kao filozofiranje."

Istovremeno sa pokušajem da odgovori na ova pitanja i ove dileme, Malhal u svoj tekst uključuje i svojevrsnu teorijskuo-filozofsku samorefleksiju, odnosno on pokreće i probleme kinematografije kao takve. Sam filmski medij, naime, „zavisi od fotografske reprodukcije (ili, radije, transkripcije) ljudskih bića, od projektovanja pokretnih slika otelovljenih ljudskih pojedinaca koji su izloženi kameri". Iako, naizgled trivijalan, u izvesnom smislu podrazumevajući - film je, naravno, uvek pokretna slika i uvek nekakvo projektovanje - ovaj problem, uvek iznova, zahteva odgovore, artikulacije, nove uglove iz kojih će biti posmatran, jer, ako ništa drugo, način na koji se savremeni film menja zahteva odgovarajuću teorijsku refleksiju.

Najzad, opravdanje za svoju knjigu Malhal nalazi i u jednom „unutar-filmskom motivu": „Serijal se razvijao na takav način da je svaki nastavak morao da se uhvati u koštac još i sa čitavim nizom drugih uslova za svoje postojanje. Najpre, svaki od ovih filmova manje ili više udobno leže u žanr naučne fantastike, i svaki je, u manjoj ili većoj meri, povezan s nekim susednim žanrom, žanrom strave i užasa, trilera, akcionog, ratnog filma ili filma fantazije; i konačno, iako svaki od filmova može da se posmatra kao zaokružen i samodovoljan, i da se razume bez pozivanja na druge, svaki je sniman s jasnom svešću o svom odnosu prema prethodnicima.

Specifičan karakter svakog nastavka u serijalu je tako delom posledica sve složenije prirode tematskog i narativnog nasleđa, ali je ipak primarno rezultat odluke producenata Gordona Kerola, Dejvida Džilera i Voltera Hila da svaki put angažuju novog režisera čije dotadašnje delo pre svedoči o njegovom potencijalu nego što ga etablira u filmskom svetu. Dosad je serijal o "osmom putniku" istovremeno i iskoristio talenat, i doprineo stvaranju ili jačanju ugleda režisera Ridlija Skota, Džejmsa Kamerona, Dejvida Finčera i Žan-Pjera Ženea. Svaki nastavak stoga može da se posmatra i kao rana stepenica u razvoju veoma uticajnih i slavnih filmskih karijera, ali i kao intimno povezan s tako originalnim i značajnim filmovima kao što su Blejd raner, Gladijator, Obaranje crnog jastreba, Terminator i Terminator 2, Sedam, Igra, Borilački klub, Soba panike, Grad izgubljene dece i Ameli. Taj neobičan sklop okolnosti obećava da će nam detaljnije proučavanje serijala Osmi putnik omogućiti da najpre ispitamo na koje su to načine specifične konvencije tradicionalnih filmskih žanrova, kao i opšti uslovi filmskog stvaralaštva u Holivudu (za razliku od, recimo, uslova u nezavisnom sektoru ili u Evropi) kadri i da podstaknu i da uguše umetničko majstorstvo."