Грамофонија - Арије из опера Ђузепа Вердија

Како се наводи у међународном часопису “Студијски звук” из 1987. године, мађарски државни издавач је почетком осамдесетих година био познат у свету пре свега због својих издања са ретко извођеним и мало познатим композицијама. Увођењем дигиталне опреме за снимање 1981. године и успостављањем сарадње са Денон-нипон корпорацијом из Јапана, очекивања публике од Хунгаротона су све више била усмерена ка објављивању сродног репертоара на компакт дисковима. Такође, нова опрема је поред снимања била имплементирана и у процес израде винилних плоча, те су и дигитални снимци на аналогним носачима привлачили пажњу иностране публике. У чланку је нарочито истакнута рана дигитална оперска продукција Хунгаротона која је до времена када је чланак објављен, била један од најпрепознатљивијих аспеката каталога мађарског издавача, а Лајош Милер је био један од солиста чији је баритон требало да убеди публику у супериорност нове технологије. Милер је био солиста у продукцијама Вердијевих опера Ернани и Симон Боканегра које су биле међу првих десет компакт дискова које је Хунгаротон објавио у сарадњи са јапанским партнером. Како су на дисковима били само одломци из ових дела, истовремено су објављена и интегрална издања на винилу са истим снимцима. С обзиром на то да су  1983. године објављени поменути први мађарско-јапански дискови, претпоставља се да је самостална Милерова плоча са дигиталним снимцима арија била у функцији промоције ове нове технологије за коју су продуценти Хунгаротона, очито тачно, проценили да ће се успешно изборити за нишу у свету тадашње оперске дискографије. Истовремено је указана и велика част славном баритону који је добио прилику да реализује самостални албум на уређајима који ће у наредним годинама довести до револуционарних промена у свету аудио технологије.    

Значајно је поменути да овај албум није компилација снимака поменутих интегралних издања опера, већ су то одломци који су поново снимљени посебно за ову прилику. О томе сведоче пре свега различити ансамбли који изводе ова дела, али и одабир нумера из опера које су знатно чешће на репертоарима од опере Ернани. Такође, на Милеровој соло плочи нема одломака из опере Симон Боканегра која је објављена на ЦД-у исте године и у којој је он такође учествовао као солиста. Тако да се на основу избора нумера може претпоставити да је идеја ове плоче била да се најпре истакну вокалне способности солисте уз скретање пажње на остала сродна издања из Хунгаротоновог каталога. Она су поред поменутих опера укључивала и остварење Ломбардијци, такође као дигитални снимак на винилу, у чијој реализацији Милер није учествовао. Када се погледа шири дискографски контекст тог времена може се увидети да су раних осамдесетих година главни конкуренти Хунгаротону на пољу дигиталних снимака опера били Дојче грамофон са опером Набуко, Орфео са операма Оберто и Алзира и Дека са опером Разбојници, те се у том светлу може разумети због чега је постојало велико интересовање за иновације које су тада имплементиране у мађарским студијима, а којима су могли парирати дискографским кућама са запада.

Аутор: Милан Милојковић

Уредница: Сања Куњадић