Olga Tokarčuk: Poslednje povesti (1)

Olga Tokarčuk rođena je 1962.u Sulehovu u Poljskoj. Po završetku studija psihologije radila je kao psihoterapeut, a danas je nesumnjivo vodeće ime poljske književnosti. Dobitnica je brojnih književnih nagrada i priznanja. Vrhunac njene književne karijere predstavljaju Bukerova nagrada 2018. za roman „Beguni”, neobično strukturisan kolaž zapisa nastalih na raznoraznim putovanjima, kao i Nobelova nagrada za književnost koju osvaja iste godine „za narativnu maštu koja sa enciklopedijskom strašću predstavlja prelazak granica kao oblik života” (uručena joj je naknadno 2019. iz razloga vanknjiževne prirode).

„...Slika se javlja tromo, teško – zagasit postaje najpre pravougaonik prozora u jednoobraznoj pozadini sobne tmine, a onda sija srebrno i hladno, kao iz letargije trgnuti ekran na kojem će uskoro početi projekcija. Ida ne može da odredi kad se probudila. Ali nejasno nazire šta će biti, ima utisak da je to repriza drugog jutra, čak mnogih jutara.

Java se razlikuje od sna jačinom misli – misli su besmrtni, elastični atomi sveta, brujanje, treperenje struna, bespočetne su i beskrajne, meci koji lete kroz kosmos svetlosnom brzinom kao klice invanzivne tuđe vrste. U glavi smeštene, beskrajno se ulančavaju među sobom pojedinačnim detaljima, asocijacijama, analogijama. I zapravo i ne znaš kako se spajaju, šta ih drži zajedno, kakav sistem tu vlada, a ni one to ne znaju, njima sistem ne treba, one se iza sistema skrivaju, učas naprave divne logične konfiguracije, fantastične snežne pahulje, duhovito staju u redove nekakvih uzroka, razloga i ishoda, da bi odjednom to rasturile, prekinule, i ono što je gore sad je dole, i kreću napred, ali vijugaju: ukrug, spiralno, cikcak. Ili pak nestaju, zamiru, tonu u san, a onda eksplodiraju, bacaju lavinu. Za jednu misao možeš se uhvatiti nasumično, zgrabiti je kao uže papirnog zmaja, dati joj da te ponese ili nakratko pridrži, možeš je detaljno ispitati i odložiti, kao da praviš mesta za druge, za zamršenije i invanzivnije. Na javi izigravaju uređenost, poredak, podvaljuju; san ih razrešava privida. Noću lumpuju.

Dok svetlost prodire kroz prozor, sve su napadnije i razgovetnije, postrojavaju se, prevaranti koji kreću u osvajanje dana, razvlače ga među sobom, izrezuju na tračice, maceriraju ga. Mašina za mišljenje puštena je u rad…”

(odlomak iz knjige Olge Tokarčuk Poslednje povesti)

Tekst je s poljskog prevela Milica Markić.
Čita Željko Maksimović.
Urednice Olivera Nušić i Olivera Gavrić.