„Brokes pasija” Georga Filipa Telemana

Brokes pasija žanrovski pripada ”pasijskom oratorijumu”, vrsti vokalno-instrumentalne duhovne kompozicije koja je bila namenjena izvođenju na javnom koncertu, a ne za potrebe crkvene službe, a koju je Johan Mateson okarakterisao kao svojevrsnu ”sakralnu operu” namenjenu građanstvu. Najpopularniji libreto na nemačkom za ovaj žanr, bila je poema „Mučeništvo i smrt Isusa zarad grehova sveta” koju je napisao Bartold Hajnrih Brokes 1712. godine. Nijedan drugi tekst nije stekao tako široku publiku i nije više puta iskorišćen za komponovanje, postajući u neku ruku i drugo ime za pasijski oratorijum u nemačkom govornom području. Otud i naziv „Brokes pasija” koji nedvosmisleno ukazuje na provinijenciju samog poetskog predloška. Najpoznatiji među nemačkim kompozitorima barokne epohe koji su napisali svoje Brokes pasije su: Rajnhard Kajzer 1712, Hendl i Teleman, gotovo simultano 1716, Johan Mateson, 1718. godine. Epicentar Brokes manije je bio Hambrug, gde su 1719. godine u samo nekoliko dana Uskršnjeg posta, bila izvedena sva četiri pomenuta dela. To je ponovljeno i u narednim decenijama, a takođe su izvođene i pastiš verzije – antologije najpopularnijih delova iz kompozicija Kajzera, Telemana, Hendla i Matesona.

Razlog za ovoliki broj dela na isti tekst, u tako kratkom razmaku, nije do kraja objašnjen. Verovatno je da je za to delimično odgovoran i sam Bartold Hajnrih Brokes koji je bio u prijateljskom kontaktu sa svim pomenutim kompozitorima. Celog života je gajio poseban odnos sa muzikom, a 1720. godine kada je izabran za člana Hamburškog gradskog veća, kasnije postavši i senator, odigrao je važnu ulogu u tome da se Telemanu ponudi služba u ovom gradu. Sam tekst Brokesove pasije je inače korišćen i u prevodima, a Johan Sebastijan Bah je neke delove iskoristio i u svojoj Pasiji po Jovanu. Savremenici su cenili Brokesov učeni stil, ali i njegovu sposobnost da stvori vrlo žive i često vrlo uznemirujuće slike Hristovog stradanja koje su budile najjače emocije kod slušalaca i čitalaca, a sve u cilju buđenja najdubljeg pokajanja.

Telemanova „Brokes pasija” je premijerno izvedena početkom aprila 1716. godine u carskom, slobodnom gradu, Frankfurtu na Majni, na javnom, dobrotvornom koncertu za potrebe gradskih sirotišta i azila za siromašne. Ulaznicu je predstavljao kupljeni primerak libreta. Interesovanje je bilo toliko, da je nastup upriličen u prostoru jedne od dve najveće luteranske crkve – Barfiser-kirhe. Teleman je u svojoj autobiografiji iz 1740. godine napisao: „Treba napomenuti nešto što je bilo neuobičajeno, a to je da su na ulazu u crkve stajali čuvari sa instrukcijama da ne puštaju nikoga ko nema štampanu kopiju Pasije”. Mnogi istoričari, zato, posmatraju ovaj muzički događaj kao prvi javni koncert koji je održan u crkvi za koji je ulaz bio naplaćivan. Telemanovo delo je, inače, doživelo veliku popularnost – odmah potom je izvedeno u Hambrugu, a takođe se moglo čuti i u centralnoj i južnoj Nemačkoj, kao i u Rigi, i u Stokholmu.

Izuzetan trud je uložen u premijeru ovog dela u Frankfurtu, koje je imalo i u potpunosti svečani karakter. Prisustvovali su joj svi gradski čelnici, crkveni velikodostojnici i veliki broj viđenih predstavnika građanstva i aristokratije, koji su došli sa svih strana, uključujući i landgrafa Ernsta Ludviga od Hesen-Darmštata. On je sa sobom doveo i muzičare svoje dvorske kapele koji su nastupali uz članove Telemanovog Kolegijuma muzikuma, kao i uz nekolicinu poznatijih muzičara koji su samo ovom prigodom došli u Frankfurt, kako u samom gradu nisu postojale dovoljne muzičke snage da izvedu Telemanovo delo.

Zahtevne solističke deonice su poverene takođe zvezdama – primadoni Suzani Kajzer, čuvenom sopranu Ani Mariji Šober, basu Gotfridu Grinevaldu i kastratu Antoniju Gvalandiju poznatijem kao "Kampioli" koji je tumačio ulogu Jude. On će kasnije raditi sa Telemanom u Hamburškoj operi, kao i sa Georgom Fridrihom Hendlom u Londonu. Pred „neopisivom gomilom slušalaca”, kako to navode savremenici, izvođenjem je dirigovao frankfurtski bankar Hajnrih Remigius Bartels, koga je 1718. godine Teleman opisao kao „izuzetnog ljubitelja i poznavaoca muzike”. Sam kompozitor je verovatno učestvovao u izvođenju kao instrumentalista ili kao pevač. Teleman je takođe predvideo i veliki i raznoliki broj solističkih instrumenata koji su imali svoj zapažene ”koncertantne” epizode: dve poprečne flaute, koje su tih godina bile sve popularniji instrument, tri blok flaute, dve oboe, dve trube, dve horne, solo violina, viola d’amore, tri violete i fagot. On koristi ovaj raskošni instrumentarijum kako bi stvorio efikasan sistem muzičkog simbolizma. Horne tako karakterišu događaje vezane za greh, smrt i đavola, dok je milozvučna oboa, suprotno, vezana za spasenje čovečanstva koje donosi Isusova smrt. A zvonki zvuk truba potcrtava osnovnu poruku Uskrsa: pobedu nad silama zla, izbavljenje i ponovno rođenje, u večnom životu.

Urednica emisije: Ksenija Stevanović