Hektor Berlioz: Faustovo prokletstvo

„Ova prelepa knjiga me potpuno obuzima; ne ostavljam je, čitam je bez prestanka za stolom, u pozorištu, na ulici, svuda”. Ovako je Berlioz opisao svoj susret sa Geteovima Faustom 1828. godine, čime je uz Vergilija i Šekspira, dovršio svoje trojstvo književne inspiracije. Libreto za svoju dramsku legendu Berlioz je načinio uz pomoć Almira Gandonijera, na osnovu francuskog prevoda Geteovog Fausta poznatog romantičarskog pesnika Žerara de Nervala. Rad je započeo tokom putovanja po Austriji, Mađarskoj, Češkoj i Šleziji. Kako Berlioz kaže, on je bio obuzet i komponovanjem tako da je muziku pisao na sličan način na koji je isprva čitao Geteov tekst „na putu, u vagonima, na parobrodima”. Tako je nastalo delo koje se opire tradicionalim formama, stapajući u sebi operu i simfoniju. Činjenice nam govore i nešto drugo – a to je da su posle fijaska opere Benvenuto Čelini 1838. godine, vrata pariskih pozorišta ostala u potpunosti zatvorena za Berliozove nove operske poduhvate. Zato je i Faustovo prokletstvo, delo monumentalnih dimenzija i inherentne sceničnosti, izvedeno koncertno, 6. decembra 1846. godine u Sali Favar pariske Opere Komik. Kritičari su oduševljeno dočekali Faustovo prokletstvo dok je publika pokazala ravnodušnost, što je Berlioz prokomentarisao kao „jedan od najvećih poraza u karijeri”. No, dirigenti, muzičari i poznavaoci nisu nikada dopustili da ovo zanačajno hibridno delo padne u zaborav. Naprotiv, Faustovo prokletstvo je često izvođeno na koncertnim podijumima, a od 1893. godine i scenski, na pozornicama širom sveta.

U ovom kompleksnom delu pisanom za soliste, sedmoglasni hor, veliki dečji hor i simfonijski orkestar, Berlioz i njegov libretista Gandonijer, ostaju verni dramaturškom diskontinuitetu koji srećemo i kod Getea. Sam libreto dopušta više promena scenografije – od mađarske ravnice do laboratorije u Nemačkoj, od pećine kod Auerbaha do obale Elbe, od Margaretine sobe do guste šume, što se može prikazati uz pomoć tehničkih mogućnosti savremenog teatra. Na sličan način kao i Geteov Faust i Berliozovo Faustovo prokletstvo u sebi sadrži žanrovsku kombinaciju – ljubavnu priču, komične epizode, prizore iz krčme, uz kontrastirajuće meditativne Faustove monologe u kojima razmišlja o mađarskom selu ili divljim predelima prirode. U ovom delu takođe susrećemo i prodor popularne muzike i vojničkih fanfara u jednostavnim, strofičnim, arijama Brandera, Mefista i same Margarete, dok je deonica Fausta lišena takvog muzičkog profila, u skladu sa njegovom potpunom i opsesivnom potragom za apsolutnim.

Urednica Ksenija Stevanović