Pijanizmi Balkana – Tomris Oziš

Turski pijanizam 20. veka obeležilo je više značajnih imena koja su prevazišla granice ove zemlje i stekla relevantnu afirmaciju na Zapadu. Usporen proces podizanja kvaliteta pijanističkog obrazovanja u Istanbulu i Ankari, koji je potrajao i kroz drugu polovinu prošlog veka, uslovio je da brojni talentovani muzičari, po sticanju osnovnih znanja u domovini, studije nastave u evropskim zemljama, posebno zahvaljujući specijalnim programima stipendiranja iza kojih je stajala turska vlada. Jedan broj pijanista se, po diplomiranju u inostranstvu, opredelio da ostane u novoj sredini koja im je pružala više uslova za profesionalni razvoj, dok su se drugi vraćali u Tursku i započinjali svoje pedagoške prakse, a pojedinci i izvesne koncertne karijere, većinom lokalnog karaktera i dometa. Manji broj umetnika je, ipak, uspeo da premosti svoje životno usidrenje u domovini sa manje ili više razvijenim koncertnim praksama na internacionalnoj sceni. Jedna od takvih je bila i Tomris Oziš, danas gotovo zaboravljenih turskih pijanistkinja koja je profesionalno delovanje vezala za svoju zemlju, ostvarivši ne samo u njoj zavidnu pijanističku karijeru.

Pijanistkinja vatrenog temperamenta, okrenuta literaturi klasicizma, romantizma i ranog 20. veka, zenit svoje karijere ostvarila je tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, da bi je zdravstveno stanje primoralo da 1982, u svojoj 47. godini, na vrhuncu zrelosti, napusti koncertni podijum i tokom naredne četiri decenije posveti se pedagogiji. Budući da nije ostvarila komercijalne studijske snimke, ime Tomris Oziš najverovatnije bi bilo zaboravljeno da Idil Biret, legendarna turska pijanistkinja, nije čula živi snimak načinjen na jednom njenom koncertu – u pitanju je bila Burleska Riharda Štrausa – te oduševljena njenim pijanizmom, inicirala objavljivanje svih sačuvanih tonskih zapisa živih nastupa Tomris Oziš. Tako je 2017. godine, u izdanju nezavisne diskografske kuće IBA (Idil Biret Archive) svetlo dana ugledalo pet kompakt-diskova mahom koncertantne, ali i solističke muzike. Otkrivajući blistavu umetnost koja se očito nalazi među vrhuncima turskog pijanizma, ovi snimci istovremeno svedoče o paradoksu da je upravo jedna od najuzbudljivijih turskih pijanističkih poetika mogla umalo biti zauvek izgubljena, dok relativno slab kvalitet publikovanih audio zapisa samo ostavlja prostor za žal što nisu zabeleženi u profesionalnim uslovima.

Rođena 1935. u Istanbulu, Oziš je klavir počela da uči sa pet godina u Izmiru, u privatnoj školi Selahatina Gektepea, a potom i Madam Van der Rover, jedne od klavirskih pedagoškinja koje su, poput jednog broja stranaca sa Zapada, utemeljivali pijanističko obrazovanje u Turskoj. Kako je u biografiji navodila, Tomris Oziš je odrastala uz snimke Ignjaca Paderevskog koje joj je otac puštao na gramofonu. Godine 1952. upisuje se na Izmirsku muzičku školu, preteču Konzervatorijuma koji će biti osnovan 1958. kao treći u Turskoj – nakon Istanbulskog i Konzervatorijuma u Ankari, stupivši u klasu Serida Barlasa. Sudbonosni trenutak, međutim, označio je susret sa, ni manje ni više nego velikim nemačkim pijanistom Vilhelmom Kempfom za vreme njegovog gostovanja u Izmiru, koji je čuvši mladu pijanistkinju preporučio nastavak njenog školovanja u Minhenu. Dobivši stipendiju vlade Turske, na minhenskoj Državnoj muzičkoj akademiji, Tomris Ozriš stupa u klasu Rosl Šmid, jedne od verovatno najboljih nemačkih pijanistkinja iz generacije rođene početkom 20. veka, gde diplomira 1960. Sledeće godine pijanistkinja se vraća u Tursku u kojoj ubrzo započinje koncertnu praksu, privlačeći pažnju prvenstveno kao solistkinja sa domaćim orkestrima – Predsedničkim simfonijskim orkestrom, Istanbulskim državnim simfonijskim orkestrom i Izmirskim državnim simfonijskim orkestrom, odnosno nastupajući pod dirigentskim palicama danas legendarnih turskih dirigenata poput Džemala Rešita Reja, Hikmeta Šimšeka, Orhana Barlasa, Ferdija Štacera, Girera Ajkala i drugih. Početak karijere Tomris Ozriš poklopio se tako sa vremenom u kojem je emancipatorska kulturna politika Turske podsticala razvoj klasične muzičke scene na domaćem tlu, stvarajući kontekst u kojem su domaći umetnici solidnu koncertnu delatnost mogli da zasnuju i u okvirima domovine. Već od 1960-ih Tomris Oziš, međutim uspeva da paralelno ostvari nastupe i u Nemačkoj, kao i nekoliko drugih evropskih zemalja, a odlazi i na turneju po Sjedinjenima Američkim Državama. Nakon života koji pretežno provodi u Istanbulu i Ankari, pijanistkinja se 1968. godine vraća u Izmir gde 1970. započinje sa pedagoškom praksom na Konzervatorijumu. Ipak, zanimljivo je da tokom ove decenije Tomris Oziš akcenat postavlja na koncertnu praksu, što imajući u vidu njene izuzetne sposobnosti o kojima svedoče tadašnji tonski zapisi, ima puno opravdanje. Upravo iz ovog perioda potiču njeni najbolji sačuvani snimci, između ostalog i solističke muzike Betovena, Mendelsona, Šopena, Debisija i Bramsa. Oni danas posreduju pijanizam koji se u svom izrazu približava nemačkoj stilistici sviranja, čvrstih fraza i strogog ritma.

Sedamdesete godine prošlog veka označile su pun zamah koncertne prakse ove pijanistkinje koja je pored rada na Državnom konzervatorijumu u Izmiru, dve godine radila i na Odseku za muzikologiju Univerziteta Ege u ovom gradu, držeći i privatne časove za nadarenu decu i studente. Godine 1979, dok se pripremala za koncerte u novoj sezoni, doživela je naizgled prolaznu povredu oka. Ispostaviće se da je ova nezgoda produkovala trajan gubitak vida desnog oka, ali je uprkos upozorenju lekara, Oziš nastavila je da drži koncerte. Iako deluje gotovo neverovatno, u ovakvom stanju 1982. godine, svirala je Listov koncert dva dana zaredom u Izmiru. Suočena sa rizikom da izgubi i levo oko, prestala je da drži koncerte u 47. godini. To je bio konačan kraj jedne kratke, ali blistave karijere koja bi nesumnjivo ostvarila daleko veće domete i afirmaciju, te izvesno dočekala studijsko realizovanje brojnih tonskih zapisa i ulazak u 21. vek. Tomris Oziš, je međutim, bila primorana da scenu zameni pedagoškim pozivom, te da narednih četrdeset godina, sve do smrti 2022, profesionalno ostvarenje pronađe u ovoj ulozi.

Dodaćemo da je u jednom osvrtu, kritičar Serhan Baliden umetnost pijanistkinje opisao sledećim rečima: „Nastupi Tomris Oziš kombinuju najlepše i najtraženije kvalitete klavirske umetnosti: prodor u dušu muzike, briljantnu i nepokolebljivu virtuoznost, temperament i prirodnost u njenom pedantnom i perfekcionističkom sviranju.”

Autor Stefan Cvetković