Julija Kristeva: Revolucija poetskog jezika (1)

„Ako je istina da istorija i političko iskustvo XX veka dokazuju nemogućnost ostvarenja transformacije jednog bez drugog – jesmo li mogli u to da sumnjamo od Hegelovog prevrata i, još više, od Frojdove revolucije? – pitanja koja ćemo sebi postaviti o književnoj praksi, težiće političkom horizontu od kojeg se ona ne može odvojiti, bez obzira na posledice estetizujućeg ezoterizma ili potiskivanja sociologističke ili formalističke dogmatike da bi ih ostavila po strani. Ovaj raznorodni proces ipak ćemo nazvati označavanjem, beležeći time, s jedne strane, da društvo hvata, usmerava i nadgleda biološke pritiske, tako da stvara nasilje nad društvenim aparatima, i, sa druge strane, da je funkcionisanje nagona postalo jedna praksa: to znači transformacija prirodnih i društvenih otpora, okončanja i stagnacija, ako i samo ako je nagonsko funkcionisanje moglo da naide na kôd lingvističke i društvene komunikacije. […] Ono što mi određujemo kao označavanje jeste upravo ta neograničena i nikada zatvorena tvorevina, ovo funkcionisanje nagona, bez zastoja, prema ljudskom jeziku, u ljudskom jeziku i kroz njega, prema razmeni u razmeni i kroz nju i njene pokretače: subjekt i njegove institucije. Ovaj raznorodni proces nije ni rasparčana anarhična podloga, ni shizofrena blokada, nego je praksa strukturiranja i destrukturiranja, prelaz na granici subjektivnog i društvenog i – samo pod tim uslovom – uživanje i revolucija.”

Tekst čita: Aleksandar Božović
Urednik: Predrag Šarčević