Ulrih Bek: Živeti sopstveni život u razuzdanom svetu (2)

„Na Zapadu je danas teško pronaći izraženiju želju od one da se živi sopstveni život. Ukoliko bi čovek ... želeo da zna šta zapravo pokreće ljude, čemu oni teže i šta žele da postignu, odgovor bi mogao da bude: novac, posao, moć, ljubav, Bog ili bilo šta drugo – ali bi on u sve većoj meri bio i da se radi o obećanju da se živi sopstveni život. Novac znači da se radi o vašem vlastitom novcu, prostor znači da se radi o vašem ličnom prostoru, čak i u elementarnom smislu preduslova za život koji biste mogli da nazovete sopstvenim. Ljubav, brak i rađanje dece neophodni su da bi se povezala i učvrstila centrifugalna životna priča svakog čoveka. Ne bismo uopšte mnogo preterali kada bismo rekli da je svakodnevna borba za sopstveni život postala kolektivno iskustvo zapadnog sveta. Ona izražava ostatak našeg zajedničkog osećanja.

Šta vodi ljude da u svojim životima streme zvezdama? Zbog čega se javlja taj novi pravac koji se, iako naizgled funkcioniše samo na nivou pojedinca, razvija u skladu sa jednim potpuno razrađenim obrascem? Čime se objašnjavaju revnost, strah i entuzijazam, veština i odlučnost kojima se veliki broj ljudi bori za sopstvene živote? Za mnoge, odgovor je očigledno u samim ljudima, u njihovim pojedinačnim željama, njihovim preteranim očekivanjima, neutoljenoj gladi za novim iskustvima, sve manjoj spremnosti da poštuju naređenja, da se potčine i žrtvuju. Takvo ishitreno objašnjenje, međutim, stavlja pred nas čitav niz novih pitanja. Na koji način možemo da objasnimo činjenicu da ljudi u mnogim državama odjednom i u isto vreme dobijaju želju da kontrolišu sopstvene živote? Da li kroz dnevne doze moralnih lekcija i ukazivanja na javno dobro pokušava da se prevaziđe nešto što se može nazvati epidemijom egoizma? Da li su, možda, pojedinci, uprkos svom sjaju borbe za sopstveni život, u potrazi za jednom dubljom promenom? Da li oni, borbom za nove odnose između pojedinca i društva, ukazuju na nove temelje koje tek treba otkriti? Time će se ovaj tekst baviti.”

Tekst čita: Marica Milčanović
Urednik: Predrag Šarčević