Žene u muzici – Liza Leman

Aktivnost engleske sopranistkinje i kompozitorke Lize Leman na muzičkoj sceni Evrope vezana je za period prelaza iz devetnaestog u dvadeseti vek, a ona je na jedinstven način obogatila englesku vokalnu muziku, dobivši laskavi epitet ’majstora pesme za glas i klavir’. Pored solo pesama (kojih je i više od 350!), njen opus obuhvata i dečje pesme, komične opere, scenska dela, vokalne kompozicije uz orkestarsku pratnju, vokalne kvartete uz pratnju klavira, kao i nekoliko instrumentalnih dela. Zajednički imenitelj njenih ostvarenja čine bogate harmonije i inventivna harmonska rešenja, pažljivo oblikovane vokalne linije koje ističu suptilnost stihova pretežno engleskih autora, kao i emocionalna dubina i izražajnost. Ove odlike svrstavaju njen opus na granicu između kasnog romantizma i ranog modernizma, koji je ukorenjen u tradiciju engleske umetničke pesme, gde harmonija i melodija prate i osnažuju tekstualni izraz. Međutim, iako kompozicije Lize Leman do danas nisu česte na koncertnim repertoarima, interesovanje za ponovno istraživanje njenog stvaralaštva, a time i izvođenja dela, poslednjih godina doživljava renesansu, naročito u okviru projekata i izdanja posvećenih ženama u muzici.

Rođena 11. jula 1862. godine u Londonu, Liza Leman je odrasla u umetničkoj porodici: njena majka, Amelija Leman, bila je profesorka muzike, dok je otac Rudolf Leman, poreklom Nemac, bio slikar-portretista. Prve godine života provela je u Italiji, zatim je živela u Nemačkoj i Francuskoj, da bi se kasnije sa porodicom preselila u London. Društveni život porodice Leman bio je izuzetno bogat, uz druženja sa istaknutim umetnicima i muzičarima. U memoarima iz 1918. godine, koje je napisala neposredno pre smrti, Lemanova je istakla da je među prijateljima njenih roditelja, između ostalih, bio i Franc List: „Često nam je svirao na klaviru, ponekad svoje najnovije kompozicije, ali je i improvizovao na tako nadahnut način”. Odrastanje u inspirativnoj i umetnički bogatoj atmosferi u velikoj meri je oblikovalo njen potonji muzički rad, a život u različitim sredinama omogućio joj je širi uvid u evropsku umetničku i muzičku tradiciju. Časove klavira pohađala je privatno kod nemačke pijanistkinje Alme Has, a ljubav prema pevanju nasledila je od majke. Ipak, njen otac je želeo da Liza, poput njega, postane slikarka, i podsticao ju je da u svesci za skice beleži svaki trag svoje mašte. Tako je tokom deset godina, od 1870. do 1880, Lemanova perom i mastilom crtala vile, žene i pejzaže, koji su odražavali maštu jedne devojke viktorijanskog doba. Međutim, strast prema muzici je preovladala, pa je upisala studije pevanja na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu, a docnije je pohađala i časove kompozicije u Rimu i Visbadenu.

Debitantski pevački nastup Lemanova je imala 23. novembra 1885. godine u Londonu, na Popularnim koncertima koji su se ponedeljkom održavali u Sent Džejms holu. Njena pevačka karijera trajala je narednih devet godina, tokom kojih je nastupala na značajnim koncertima u Engleskoj i stekla izuzetnu reputaciju među stručnom javnošću i publikom. Bila je poznata po izuzetnoj interpretaciji vokalnih dela, kao i sposobnosti da na jedinstven način poveže muziku sa poetskim tekstom, što će se kasnije oblikovati u prepoznatljiv pečat njenih kompozicija, postajući suštinska nit njenog umetničkog izraza. Dobijala je pohvale i podršku od istaknutih evropskih muzičara tog doba. Između ostalog, 9. decembra 1887. muzicirala je sa Berlinskom filharmonijom predvođenom Jozefom Joahimom, izvodeći dela Hendla, Bramsa i Masnea. Nakon što je u Londonu prisustvovala na ovom nastupu, Klara Šuman je Lemanovu pozvala da zajedno muziciraju u njenom domu u Frankfurtu. Kao plod ove saradnje usledio je zapažen koncert u Londonu, u organizaciji Londonskog filharmonijskog društva, koji je Liza Leman, kao solistkinja uz klavirsku pratnju upravo Klare Šuman, održala 15. marta 1888. godine, a program je u celini bio ispunjen solo pesmama Roberta Šumana. Kritičari su tada pisali: „Stil pevanja Lemanove spojio je umetničku rafiniranost sa jednostavnošću prirodnog osećaja, i teško je reći koja je od te dve osobine važnija za savršeno interpretiranje Šumanovih pesama”. Međutim, veliki uspeh prekinula je iznenadna bolest, nakon koje je odlučila da se povuče sa scene i posveti komponovanju. U tom periodu upoznala je i Herberta Bedforda, engleskog kompozitora, slikara minijatura i pronalazača, sa kojim je stupila u brak 1894. godine. Nakon što je zatvorila poglavlje svoje karijere kao koncertne pevačice, Lemanova je već 1896. komponovala jedno od svojih najpoznatijih dela i posvetila ga suprugu: ciklus od dvadeset četiri pesme za četiri glasa i klavir U persijskoj bašti na stihove Rubaija Omara Hajama, jednog od najuticajnijih persijskih mislilaca srednjeg veka. Ovo delo imalo je i veliki odjek u Americi, a u recenziji časopisa The Musical Times opisano je kao „jedna od najimpresivnijih kompozicija koju je ikada napisala žena”.

Godine 1911. Lemanova je postala prva predsednica Udruženja žena-muzičarki, a 1913. započela je pedagoški rad na londonskoj Gildhol školi za muziku i dramu. Kao izuzetno posvećena profesorka, redovno je organizovala koncerte na kojima su nastupali njeni učenici, a objavila je i nekoliko udžbenika.

Preminula je 19. septembra 1918. u Londonu, a 27. januara naredne, 1919. godine Udruženje žena-muzičarki organizovalo je koncert u njenu čast.

Urednica Irina Maksimović Šašić