Haim Perelman: Argumenti i struktura stvarnosti (4)

Već naslov knjige Haima Perelman, „Carstvo znakova”, upućuje na hermeneutički postupak: znak se (uvek) tumači. Stvarnost je, utoliko, sačinjena od obilja znakova, a argumenti koji su, kroz tumačenje, izvode iz stvarnosti, oslanjaju se na veze sukcesije, kao što je odnos uzroka i posledice, ili na veze koegzistencije, kao što je odnos između osobe i njenih dela. Pomno i upućeno Perelman analizira oba ova modela i pokazuje ukojoj meri se njihova samorazumljivost rastapa u dodiru s analizom.

Perelman analizu započinje atraktivnim primerom: „Otkriven leš pokreće niz pitanja: Da li je u pitanju prirodna smrt ili zločin? U slučaju zločina, šta je moglo biti uzrok? Ko je imao interes da ubije žrtvu? Među osumnjičenima, ko je imao želju i priliku da dela? Da li su dostupne pretpostavke dovoljno precizne i međusobno usklađene? U kojoj meri objašnjavaju tok događaja? Da li bi druge hipoteze bile jednako prihvatljive? Valja napomenuti da će se isti tip rasuđivanja upotrebiti i u intimnom odlučivanju i u argumentaciji upućenoj drugima.” Dakle, s jedne strane stvarnost koja emituje znakove, s druge strane naša sposobnost da znakove protumačimo po modelu uzroka i posledice. Istovremeno, uzročno-posledični model može da dovede do zabune: „Onaj ko u igri na sreću pobedi neobično mnogo puta mogao bi se osumnjičiti za varanje, čime bi njegov uspeh postao razumljiviji. Ako se više svedočanstava slaže, a da se svedoci nisu prethodno konsultovali i uskladili izjave, moglo bi se zaključiti da su prisustvovali istom događaju, čiju realnost potvrđuju.” I eto glavnog uloga Perelmanove kljige: status stvarnosti. Drugim rečima, da li je stvarnost data nezavisno od nas, tumača stvarnosti, ili tek naše tumačenje konstituiše stvarnost?

Veze koegzistencije deluju na drugačiji način. One „uspostavljaju odnos između realiteta na različitim nivoima, pri čemu se jedan predstavlja kao izraz ili manifestacija drugog. Primera radi, to može biti odnos između osobe i njenih postupaka, procena ili dela. Filozofski i apstraktno posmatrano, simbolički prikaz veze koegzistencije je odnos između čina i suštine, a prototip takve veze je odnos koji postoji između osobe i njenih manifestacija. Sve što tvrdimo o nekoj osobi opravdavamo načinom na koji se ona manifestuje. Međutim, ono što objedinjuje sve njene postupke jeste njeno jedinstvo i njena stabilnost. Priroda te osobe je ono što njenom ponašanju daje smisao, što ga objašnjava.” No, već u sledećem koraku ruši se sva samorazumljivost ovako postavljenog problema jer ne samo što „priroda osobe” odbija da se otvori, nego od prirode ne ostaje puno ako o osobi zaključujemo na osnovu onoga što ona ispoljava. Umesto nekakve skrivene prirode koja upravlja njenim postupcima, osoba se svodi na ono što radi ili piše. Upravo umeće tumačenja znakova dovodi do iznenađujućih učinaka i često jedva mislivih preokreta.

Perelmanovu knjigu objaviće izdavačka kuća „Karpos” iz Loznice.

S francuskog prevela Milica Rašić
Čita Željko Maksimović
Urednik Ivan Milenković