Erik Sati: Poglavlja ispreturana u svakom pogledu (5)

U završnoj emisiji ciklusa možete slušati Satijeve tekstove „Pohvala kritičara”, „U pola glasa”, „Dan jednog muzičara”, „O vrtoglavici” i „Prosto pitanje”.

O kritičarima se ne zna dovoljno; šta su uradili, šta su sve u stanju da urade. Ukratko, o njima se zna isto onoliko malo kao i o životinjama, iako, kao i životinje, imaju svoju svrhu. Da.

Oni nisu samo tvorci kritičarske umetnosti, te umetnosti nad umetnostima, oni su prvi mislioci sveta, svetovni slobodni mislioci, ako mogu tako da kažem.

Štaviše, kritičar je bio taj koji je pozirao za Rodenovog „Mislioca”. To sam saznao od jednog kritičara, pre dve nedelje, najviše tri. Bilo mi je drago zbog toga, zaista drago. Roden je pokazivao slabost prema kritičarima, veliku slabost…

Njihovi saveti bili su mu dragi, veoma dragi, predragi, neprocenjivi.

Kritičari se mogu podeliti na tri vrste: one važne; one manje važne; i one koji uopšte nisu važni. Poslednje dve vrste ne postoje: svi kritičari su važni…

Fizički, kritičar je osoba ozbiljnog izgleda, tip u rangu kontrafagota. On je sam po sebi centar, centar gravitacije. Ako se osmehuje, osmehuje se samo jednim okom, bilo dobrim ili lošim. Uvek je prijateljski raspoložen prema damama, dok gospodu tiho drži na distanci. Ukratko, prilično je zastrašujući, iako je veoma prijatno videti ga. On je ozbiljan čovek, ozbiljan kao Buda, očigledno. Osrednjost i nesposobnost ne mogu se sresti među kritičarima. Osrednji i nesposobni kritičar bio bi predmet podsmeha među kolegama; ne bi mogao da se bavi svojom profesijom, svojim svešteničkim pozivom, da tako kažem, jer bi morao da napusti zemlju; sva vrata bila bi mu zatvorena; njegov život bio bi samo mučenje, užasno monotono.

(Fragment teksta „Pohvala kritičara”, 1918).

Tekstove čita: Željko Maksimović
Urednik: Predrag Šarčević