Imaginarni pejzaži – Sećanje na Arsenija Arsu Jovanovića

Formiran kao pozorišni režiser i umetnik, njegovo raznorodno nadahnuće svoj najautentičniji izraz je pronašlo u polju radijske umetnosti, gde je stvarao kompleksna i višeslojna zvučna tkanja, na razmeđi muzike, drame i oniričkih preznačavanja.

Poslednjih petnaest godina, živeo je između Rovinja i Beograda, a kao zaljubljenik u more započeo je ciklus dela posvećenih jedrilici „Galioli”, odnosno čitavoj dinastiji sopstvenih čamaca i brodica na kojima je plovio. U emisiji ćete, pored podsećanja na neke od Jovanovićevih „Galiola”, čuti i jedan od njegovih poslednjih većih radova „Jedrilica Galiola Nurija” iz 2022. godine, nastao u produkciji Češkog radija.

U ovom ostvarenju susrećemo se sa kompleksnim i višeslojnim portretom jedne jedrilice, a samim tim i sa osvrtom na Jovanovićeva putovanja, kako ona umetnička tako i životna. U ovoj svojevrsnoj i proživljenoj odiseji, umetnik kreće na oniričko istraživanje svojih snova i svoje prošlosti. U delu se tako koriste snimci sa Dunava, Crnog mora, Jadrana, Jonskog mora, Malte, Sicilije, Grčke, od kojih su neki stari gotovo pedeset godina. Kako to Jovanović navodi ovi zvučni zapisi liče na trenutke iskrenja u najdubljim snovima, otkrivajući svu višeslojnost našeg proživljenog vremena, iskustva i egzistencije. Umetnik kaže: „kada bi naš mozak mogao (a moj može) da sačuva, poput albuma, sve slike-zvuke i sve zvučne slike… mogli bismo sa pravom da kažemo da je svaki čovek imao na stotine i stotine života”. Ipak, u običnom životu ovo se najčešće ne dešava i mi živimo u prostoru koji nas tera da budemo u stalnom pokretu i fokusu na ono sada i ovde. Zbog toga po Arseniju Jovanoviću, umetnost treba u svom poslanju da teži otkrivanju nečega što je izvan, što je treće u odnosu na dihotomiju gledanja i slušanja, koji su u našem iskustvu u isti mah podeljeni i povezani. On kaže: „Slušanje i gledanje nisu isto što i slušanje i gledanje. Čarobna alhemija naše svesti ih spaja u jedno, u nešto treće. U tom trećem se nalazi suština umetnosti, ako ja mogu da govorim o toj suštini, o tom dubokom ambisu kojem je nemoguće prići, o tome što se nalazi izvan dosega naše svesti sa korenima koji su nam skriveni. Pošto ne mogu da ronim toliko duboko, ostajem na površini zureći u bezdan ispod i unutar mene”.

Luke postoje da bi se iz njih isplovilo, tako i ova zvučna putovanja Arsenija Jovanovića, širom mora i unutar samih sebe, ostaju kao svedočanstva, ali i kao poziv da pomislimo da je umetnik isplovio još jednom, na pučinu večnog odsjaja.

Urednica Ksenija Stevanović