Pijanizmi Balkana – Emil Naumov

Među pijanistima koji su potekli sa Balkana, a život i profesionalnu praksu usidrili daleko izvan granica domovine, nalazi se i savremeni bugarski pijanista Emil Naumov. Umetnik čiji izraz već sa prvim tonovima otkriva zadivljujuću muzikalnost koju su još u ranom detinjstvu zapazili Nađa Bulanže i Jehudi Menjuhin, danas je jedan od najzanimljivijih klavirskih interpretatora na svetskoj pijanističkoj sceni. Iako po opsegu delovanja ne spada među zastupljenije pijaniste svoje generacije, živim izvođenjima koliko i ostvarenim snimcima, Naumov svedoči o istinskoj vrednosti svoje umetnosti. Uostalom, opisujući sopstveni kredo: „Ne karijera, već muzičko majstorstvo – u smislu časnog zanatstva”, Naumov kao najvažniju ličnu karakternu osobinu izdvaja „istrajnost”. Duboka profesionalna etičnost ovog umetnika odlika je koja ne stoji samo poput kakvog skrivenog programa njegovog delovanja, već se očitava u tehnički dovršenim interpretacijama kroz koje plasira svoju neodoljivu sugestivnost. Možda bi se kao ključne odrednice pijanizma Emila Naumova mogle izdvojiti dubinska proživljenost muzike, te iz nje proistekla emocionalno zasićena reprodukcija. Ipak, njegova emocionalnost ne ukazuje se u obliku tradicionalnog, romantičarskog otelovljenja za instrumentom, jer je pijanizam ovog umetnika po svemu savremen – okrenut maksimalnoj preciznosti u plasmanu muzičog zapisa, čistoći zvuka i preglednosti polifonog tkanja, odajući utisak visoke kultivisanosti izraza. Naumova je zato, reklo bi se, veoma lako slušati sa osećajem probuđenog estetskog zadovoljstva. Njegova prevashodna okrenutost romantičarskom repertoaru svakako je na liniji potrebe za komunikativnošću koja je umetniku od primarnog značaja.

Rođen 1962. godine u Sofiji, u porodici muzičara i istaknutih bugarskih intelektualaca, Emil Naumov je interesovanje za klavir ispoljio već u petoj godini, a prve poduke dobio u rodnom gradu od Liljane Panajotove. Njegov talenat za improvizovanje snažan utisak ostavlja na poznatog kompozitora Paraškeva Hadžijeva i pijanistu Konstantina Stankoviča koji preporučuju školovanje dečaka u inostranstvu. Adresa je nađena u Parizu, i to u klasi vremešne Nađe Bulanže zbog čega se porodica seli u Francusku. Kako Naumov navodi „Kada sam još bio mali, moj otac Georgi rizikovao je da napusti posao u Sofiji da bi me doveo u Pariz na audiciju kod tada prilično stare gospođe Bulanže. Posle audicije postao sam njen (kako će se ispostaviti) poslednji učenik. Rad sa velikom profesorkom trajao je skoro deset godina, sve do njene smrti – stara dama i malo dete... Pitam se ko je od nas bio čudo, možda pre ona, nego ja!” Impresionirana njegovim talentom, Nađa Bulanže je pak govorila kako je Naumov „dar njenoj starosti”. Zahvaljujući stasavanju u klasi znamenite pedagoškinje, mladi umetnik dobio je priliku da upozna i radi sa značajnim muzičarima među kojima se nalazi gotovo neverovatan niz imena poput pijanista Klifora Kerzona, Igora Markeviča, Robera i Gabi Kazadzi, te Nikite Magalofa, kao i priliku da nastupa sa Juhudijem Menjuhinom, Lenardom Bernštajnom, Aramom Hačaturijanom i još nekolicinom drugih. Ispoljivši pored pijanističkog, takođe rano i talenat za komponovanje, zanimljivo je da je Emil Naumov sa svega devet godina komponovao Koncert za klavir i orkestar, te ga javno izveo u pariskoj sali Polinjak u pratnji orkestra kojim je dirigovao Menjuhin. Samo godinu dana ranije, debitovao je kao pijanista u dvorani Pijemonteza u Rimu svirajući dela Baha, Betovena, Šumana, ali i bugarskog kompozitora Panča Vladigerova. Nakon devet godina provedenih kod Bulanže, Naumov klavir i kompoziciju studira na Pariskom konzervatorijumu gde diplomira 1985, da bi dve godine kasnije okončao i studije dirigovanja u klasi Pijera Dervoa na Ekol normal u ovom gradu. Prvih godina profesionalnog delovanja Naumov će kao pedagog uzeti učešće i u letnjim masterklasovima koje je za života ustanovila Nađa Bulanže na znamenitom Američkom konzervatorijumu u Fontenblou. Tokom osamdesetih godina, međutim, započinje i uspon njegovih koncertnih aktivnosti koje ga osim na evropske scene sve učestalije orijentišu ka Sjedinjenim Američkim Državama, gde isprva na poziv Rudolfa Serkina nastupa na Marlboro festivalu, a potom i u Holivud Boulu sa Filharmonijom Los Anđelesa, čime na sebe skreće pažnju tamošnje muzičke javnosti. Kasnih devedesetih Naumov se i trajno nastanuje u Americi gde od 1998. godine deluje i kao profesor klavira na Džjekobs školi za muziku Univerziteta u Indijani. Zanimljivo je da upravo sa ove pozicije, pijanista posebnu šansu pruža mladim bugarskim talentima koje, dajući im potporu kakvu je i sam imao u mladosti, rado prima u svoju klasu. Nastojeći da obnovi duh letnjih radionica kakve je nekada vodila Nađa Bulanže, Emil Naumov 1996. u gradiću Garžanvilu u Francuskoj pokreće sopstvenu akademiju klavirske interpretacije. Kako je u jednom interjuu naveo, „cilj letnje škole jeste da bude mesto za muzičku samoću i analitičku interpretaciju, dok posebnu pažnju nastojim da pružim improvizaciji, u kontekstu stilskog zanja o zaboravljenoj tradiciji baroka i ranog klasicizma”. Negujući paralelno pedagoški rad sa pozivom koncertnog muzičara, Naumov se na međunarodnoj sceni istakao kao solista uz brojne evropske i američke orkestre. Zanimljivo je da je, spojivši izvođački sa stvaralačkim pozivom, Emil Naumov na jednom koncertu početkom 2000-ih koji je piredio u vašingtonskom Kenedi centru, uz Nacionalni simfonijski orkestar i Mstislava Rostropoviča izveo svoju koncertantnu verziju Slika sa izložbe Modesta Musorgskog koju će potom i snimiti za nemačku diskografsku kuću Alkra. Poslednjih godina učestali su njegovi nastupi na evropskim festivalima, ali i u Bugarskoj gde pred domaćom publikom redovno svira resitale i koncerte sa nacionalnim orkestrom.

Umetnik širokog repertoara koji, međutim, retko izlazi iz okvira klasičnog kanona posvećujući se u prvom redu delima Baha, Mocarta, Betovena, Šumana, Bramsa, Debisija, Stravinskog i naročito francuskih neoklasičara, Naumov je tokom karijere snimao uglavnom za manje diskografske kuće kao što su Orfeo, Marko Polo, Tezis i Safir, ali je i realizovao i jedan album za Soni klasikal sa delima Forea, te za Naksos na kojem je kao kamerni muzičar snimio ostvarenja Nađe Bulanže. Diskografski opus, koji broji preko dvadeset izdanja, svedoči o izrazitoj maštovitosti njegovog interpretativnog pristupa literaturi. Evidentno je da Naumov, naime, najveću pažnju u pristupu delima posvećuje karakterizaciji materijala, nastojeći da iz njega izvuče maksimum mogućeg potencijala. Stoga izvođenja ovo pijaniste, ma koliko zvučno pregledna, nisu objektivistička u prezentaciji partiture već naglašeno reljefna u artikulaciji, dinamici i posebno su izraženog kolorita, te kao takva veoma dopadljiva. Elegancija i spontanost u oblikovanju zvuka elementi su francuskog idiomatskog muzičkog sloja u njegovom pijanizmu, koji Naumov dodatno oplemenjuje specifičnim ličnim muzičkim ukusom i ekspresijom.

Autor emisije: Stefan Cvetković