Opera – Luiz Berten: Faust

Žensko muzičko stvaralaštvo, u to doba, bilo je retko, a još ređe ono opersko. Luiz Berten se tako upisuje u istoriju muzike kao jedna od prvih kompozitorki belkanto opere, ali i kao autorka jedne od prvih adaptacija Geteovog „Fausta” na operskoj sceni. Negde oko 1825. godine, ova kompozitorka koja je, kao i njen prijatelj Hektor Berlioz, učila muziku kod Antonjina Rejhe, započela je rad na „Faustu” sa energijom i sigurnošću koje imaju samo mlade žene, sa tek napunjenih dvadeset godina. Kritika i publika su se uverile da je pred njima izuzetan talenat, što je bilo i Berliozovo mišljenje, mimo svakog prijateljstva. Čuli su operu bogate i koloritne orkestracije, šarmantnih kantilena, živih i pokrenutih horova, što je sve obećavalo njen lep uspeh i život na operskoj pozornici.

Međutim, zatvaranje Italijanskog pozorišta u Parizu, gde je delo premijerno postavljeno 7. marta 1831. godine, posle samo tri izvođenja, dalo je potpuno drugačiji ishod. Zaboravljena partitura „Fausta” Luiz Berten je, tako, čamila u depou Nacionalne biblioteke u Parizu 190 godina, dok nije ponovo iznesena na svetlost dana i snimljena zahvaljujući naporima Centra za proučavanje francuske romantičarske muzike Bru Zane, koja stoji iza večerašnjeg izuzetno uspelog snimka.

S obzirom da je „Faust” pisan za Italijansko pozorište, Bertenova je napisala operu na italijanskom jeziku, u italijanskom stilu, što je takođe retkost među francuskim kompozitorima tog doba, koristeći sopstveni libreto u prevodu Luiđija Belokija. Svakako, izvođenje „Fausta” je omogućilo da Luiz Berten pokaže javnosti svoje umeće, koje je osvojilo i samog Viktora Igoa. U narednim godinama, ona će sa francuskim piscem zdušno raditi na adaptaciji njegovog slavnog romana „Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu”, koju će pod imenom „Esmeralda” predstaviti publici u samoj Pariskoj operi 1836. godine.

Međutim, delo je doživelo veliki neuspeh, kritički je ’dočekano na nož’, uz brojne insinuacije o talentu mlade kompozitorke, kao i protekciji koju je dobila. Naime, Luiz Berten je rođena 1805. godine u porodici osnivača uglednog i u to doba izuzetno uticajnog časopisa „Žurnal de Deba”, koji je oblikovao javno mnjenje na pariskoj i francuskoj kulturnoj sceni. Odrastavši u privilegovanom krugu intelektualaca i umetnika francuske prestonice, imala je punu podršku da se bavi umetnošću. Tome je doprinela i činjenica da je Luiz Berten bila teško pokretna, da li zbog preležane dečje paralize ili neke nesreće u detinjstvu, te je stoga bila pošteđena očekivanja od žena da budu majke, supruge i domaćice. Prve muzičke poduke je najverovatnije dobila od majke, da bi joj kasnije časove držali pomenuti Rejha i Fransoa-Žozef Feti, koji su smatrani za najbolje profesore muzike u Parizu tog doba. U porodičnom okruženju Bertenovih izvedena je i prva opera mlade autorke „Gaj Manering” po romanu Voltera Skota 1825. godine, za kojom sledi „Vukodlak” na libreto Ežena Skriba u Operi Komik. Ipak, posle izuzetnog nepovoljnog prijema „Esmeralde” 1836. godine, koji je velikim delom i plod ogorčenosti spram njenog oca Luja Bertena, njenog brata Armana Bertena, ali i samog Viktora Igoa, Luiz Berten prestaje sa pisanjem opera. Vraća se muzici sporadično i samo za potrebe izvođenja u privatnom krugu. Do kraja života, posvetila se pisanju i poeziji, objavivši dve zbrike pesama. Umrla je u Parizu 1877. godine. Tokom godina u kojima se aktivno bavila muzikom, Luiz Berten se susretala sa svim onim iskušenjima i preprekama koje su, nažalost, bile široko raširene kada su žene koje se bave umetnošću u pitanju, bez obzira na privilegovanu sredinu iz koje je poticala.

Urednica Ksenija Stevanović