Sećanje na Rajka Maksimovića

Rajko Maksimović je rođen 1935. godine u Beogradu, gde je završio osnovne i master studije kompozicije u klasi Predraga Miloševića, na Fakultetu muzičke umetnosti. Na ovoj instituciji je 1963. dobio mesto asistenta, a potom je postao profesor kompozicije i orkestracije, što je dužnost koju je obavljao do odlaska u penziju 2001. godine. Usavršavao se kao Fulbrajtov stipendista na Prinstonu, gde se upoznao sa tekovinama elektronske muzike. U prvoj dekadi svog stvaralaštva, koja započinje šezdesetih godina, Rajko Maksimović je negovao modernističko pismo, koje se oslanjalo na tekovine poljske škole, uz snažan ekspresivni gest i upotrebu aleatorike. Među najznačajnijim ostvarenjima ovog perioda su svakako simfonijske kompozicije – Not to Be or To be, Eppur si muove, odnosno Muzika postajanja, za simfonijski orkestar, u kojoj se prvi put u našoj muzici primenjuje aleatorika. U koncertanom opusu treba pomenuti Klavirski koncert i Partitu končertante za violinu i orkestar. Tu su i epska partita za mešoviti hor, grupu instrumenata i gudački orkestar Kad su živi zavideli mrtvima, kao i svedenije, eksperimentalno-lirske kompozicije Dve Bašove haiku za glas, tri instrumenta i magentofon, odnosno Tri haiku za ženski hor i kamerni orkestar. U ovim delima Rajko Maksimović pokazuje dva važna pola svog stvaralaštva – sklonost ka snažnom gestu i epskoj naraciji sa jedne, odnosno propitivanju vokalnog, horskog i lirsko-poetskog izraza sa druge strane.

U drugoj polovini sedamdesetih godina, autor započinje istraživanje onoga što naziva „arhaični ambijent” kroz madrigalski horski ciklus Iz tmine pojanje, nastavljajući je u delu Reči u kamenu za hor i opcione udaraljke, odnosno Les Proverbes de Fénis za četiri glasa i ansambl starih instrumenta.

Ova linija kulminira u dve kompozicije nastale u drugoj polovini osamdesetih godina, a to su Testamenat vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša za solo bas, hor i kamerni orkestar i Pasija Svetoga kneza Lazara. Od početka devedesetih godina Rajko Maksimović se vraća kamernijem zvuku i lirskoj inspiraciji stvarajući dela poput Možda spava za mecosopran i kamerni orkestar, Prelid za prepodne jednog fauna za flautu i gudače, Rosebud za gudače ili Psalm 90 za hor, dečji hor, flautu, trubu i hornu.

Za svoja dela dobio je brojne nagrade, uključujući Hristićevu nagradu 1961. za Klavirski koncert, Mokranjčevu nagradu za Testamenat vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša i Oktobarsku nagradu za Pasiju Svetoga kneza Lazara. Takođe, dobio je i Vukovu nagradu 2007. godine za životno delo.

Monumentalnu kompoziciju Pasija Svetoga kneza Lazara iz 1989. godine, Rajko Maksimović smatrao je svojim najuspelijim delom i sumom stvaralaštva. Ova kompozicija jeste plod dugačke gestacije, s obzirom na to da su se prvi put tema Kosovskog boja, kao i tekstovi koji će se u njoj ovaplotiti pojavili u delu Kad su živi zavideli mrtvima iz 1963. godine. Već tada, autor je pokazao poseban afinitet prema srpskim srednjovekovnim spisima, arhaičnoj patini jezika, koju je spajao sa svojim tada smelim, avangardno mišljenim jezikom. Radeći na Pasiji, Maksimović je iskoristio delove iz svoje prethodne kompozicije – posebno odsek Lazareva reč, u kojoj se oseća pročišćena, arhaizovana, dijatonika potonjeg dela. Ali, radeći na Pasiji on je otišao korak dalje, učeći srpskoslovenski jezik i sarađujući sa istoričarem Đorđem Trifunovićem, jednim od vrsnih poznavalaca srpske srednjovekovne književnosti. Ovo uranjanje u ‘arhaični’ sloj jezika ostavlja dubok pečat i na same elemente muzičkog jezika, koji su jednostavniji, plastičniji, neposredniji. Sama geneza Pasije Svetog Kneza Lazara, koja je proizašla iz umetnikove lične pobude da se bavi ovom temom, desila se u trenutku kada je dobila svoju nenadanu projekciju u prostor dnevne politike. Naime, Maksimović ju je ponudio za izvođenje povodom obeležavanja šest vekova od Kosovske bitke, da bi se snimak dela pojavio i na Gazimestanu kao prolog Miloševićevog govora, koji je promenio istoriju Srbije i Jugoslavije. Autor je bio duboko potresen ovom manipulacijom i čini se da njegovo potonje povlačenje u svet kamerne muzike i lirskih tema ima veze sa ovom epizodom ali i sa dešavanjima devedesetih uopšte. U kranjoj liniji, Maksimović je objavio memoarsko-autobiografsku triologiju Tako je to bilo kako bi ostavio budućim pokolenjima i svoj uvid – duhovit, zapitan, radoznao – o sopstvenim delima i vremenu u kojem je živeo.

Urednica Ksenija Stevanović