Gramofonija – Petar Čajkovski: Patetična simfonija

Snimak koji ćete večeras slušati, nastao u Karnegi holu novembra 1947. godine, do danas je stekao kultni status zbog više razloga. Pre svega, izdanje je objavljeno u okviru serije posvećene velikoj američkoj turneji En-Bi-Si orkestra 1950. godine, koja je sadržala četrnaest naslova iz bogate arhive ovog ansambla. Pored toga, izdanja su se pojavila na tržištu u veoma važnom trenutku za istoriju diskografije i naročito za kompaniju RCA, koja se u tom periodu takmičila sa starim rivalom, kompanijom Kolumbija, na polju izrade fonograma i formata koji će zameniti šelak ploče. Naime, RCA je još pre Drugog svetskog rada ekperimentisala sa pločama na 33 obrtaja, ali kako je taj poduhvat bio finansijski neuspeh, odlučila se za sopstveni mikrogruv format na vinilitu od 7 inča i 45 obrtaja, kasnije poznatom kao singl-ploča. Ideja je bila da se ovaj format koristi za automatizovanu sekvencijalnu reprodukciju više ploča za koju bi se koristila posebna vrsta gramofona sa mehanizmom za samostalno menjanje ploča vertikalno složenih na cilindru, donekle slično načinu rada džuboksa. Međutim, u sferi umetničke muzike je prednost bila na strani longplej ploča konkurentskih kompanija budući da je bilo znatno praktičnije obimne kompozicije objavljivati na jednoj ploči nego u okviru kompleta. RCA je ubrzo počeo da uviđa da njihov sistem gubi tržišnu trku, te su početkom pedesetih godina počeli da paralelno objavljuju svoja izdanja u dve verzije. Tako je snimak koji večeras slušate predstavljen javnosti kao boks set od pet ploča na 45 obrtaja namenjenih automatskoj reprodukciji i kao longplej vinil na 33 obrataja. Snimak je nakon Toskaninijeve smrti postao veoma popularan, te je do sredine sedamesetih godina bio zastupljen u katalozima brojnih kompanija širom sveta. U emisiji ćete slušati snimak sa longplej verzije.

Evolucija En-Bi-Sijevih tehnoloških inovacija i izvođačka karijera Toskaninija su bili veoma isprepletani te su tako upotreba selenofona i magnetofona za snimanje i radijsku emisiju programa ostavili traga na umetničku koncepciju slavnog dirigenta. Budući da je tek krajem četrdesetih godina En-Bi-Si počeo da koristi magnetnu traku za svoj program, Toskanini je bio nezadovoljan kvalitetom ranije korišćenih tzv. „ploča za transkripcije” kojima su se služile radio-stanice, te su na njegovu inicijativu snimci koncerata i proba obavljani na filmskoj traci pomoću selenofona, aparata koji je bio spoj filmskog projektora i snimača na traku, sve do početka pedesetih godina, paralelno sa snimanjem uz pomoć magnetofona. Takođe, na fotografijama iz tog perioda se može videti da je korišćena i posebna vrsta mikrofona za radijsko emitovanje koju je RCA usavršavao počev od sredine tridesetih godina. Krajem osamdesetih godina je započeo opsežan projekat transfera zvuka sa filmskih i magnetnih traka na savremene formate, te je danas dostupan veliki broj tako zabeleženih snimaka koji, za razliku od ploče koju večeras emitujemo, nikad ranije nisu bili objavljeni. Danas se svi čuvaju u Toskaninijevom legatu u Njujorškoj biblioteci.

Autor Milan Milojković
Urednica Sanja Kunjadić