Kompozitor meseca – Sergej Rahmanjinov

Stupivši na muzičku scenu Rusije početkom poslednje decenije 19. veka, nakon završenih studija klavira i kompozicije na Moskovskom konzervatorijumu kod Aleksandra Zilotija i Antona Arenskog, Rahmanjinov je isprva u sebi video nastavljača ruske muzičke tradicije, prvenstveno naslednika Petra Čajkovskog, o čemu upečatljivo svedoče rana dela poput opere Aleko i kraćih dela poput Elegičnog trija i niza manjih klavirskih komada. Ipak, sve nemirniji dah novog vremena koji će uskoro odmeniti zlatnu epohu poleta i evropeizacije ruske kulture tokom poslednjih decenija 19. veka i uvesti je u turbulentno i turobno doba, obeleženo dvema revolucijama koje će okončati epohu carske Rusije, snažno će uticati na muzički izraz Rahmanjinova čija muzika u amalgamima dramskih i lirskih raspoloženja, elegičnim i idiličnim evokacijama odražava veliku epohu ruskog romantizma na svom umoru. Možda bi se stoga kao ključna reč njegove muzike mogla izdvojiti – melanholija. Čini se, zato da u pitanju nije bila samo melanholija jednog čoveka i umetnika već upravo čitave epohe koja je među stvarocima na prelomu dva veka, svoj muzički izraz pronašla ponajviše u kompozitorskom stilu Rahmanjinova.

Najranije naznake individualnog izraza Rahmanjinov manifestuje sredinom 90-ih godina 19. veka kada beleži i svoje prve veće kompozitorske uspehe i priznanja među kojima će mu najznačajnija doneti Koncert za klavir i orkestar broj 1 u fis-molu. Jednako nadaren kao kompozitor i kao pijanista, Rahmanjinov pisanju klavirske muzike pristupa sa potrebom da istraži nove izražajne mogućnosti instrumenta, pokazujući ne samo razumevanje za idiomatiku klavirskog zvuka, već i duboko idiosinkratičan izraz baziran na ''listovskoj'' sonornosti i upečatljivom daru za tipičnu rusku melodiku.

Ove osobenosti primetne su već u ranoj Sviti za dva klavira opus 5, ciklusu naslovljenom Fantazije-slike iz 1893. godine i posvećenom tek preminulom Čajkovskom čiji se uticaj još uvek može razaznati unutar rahmanjinovljevski bogato obojenih muzičkih tekstura i zamašne, bujne ekspresije njegovog tona. Ovaj četvorostavačni ciklus inspirisan poezijom romantičarskih pesnika, jedinstven je primer programnosti u klavirskoj muzici Rahmanjinova koju će u kasnijim delima dosledno izbegavati.

Vrhunce njegovog ranog klavirskog opusa osvetlićemo ciklusom Muzički momenti opus 16, komadima koji su označili prvi prodor Rahmanjinova u sasvim individualni muzički i klavirski izraz. Inspirisani istoimenim ciklusom Franca Šuberta sa kojim deli i isti broj od šest minijatura, Momenti Rahmanjinova zamišljeni su kao evokacije muzičkih formi karakterističnih za ranije epohe muzičke prošlosti: nokturno, pesma bez reči, barkarola, virtuozna etida i tema sa varijacijama, pri čemu određeni komadi sjedinjuju više navedenih modela.

Duboko ekspresivne i složene teksture, ovih šest minijatura jasno ukazuju na kasnije velike cikluse Rahmanjinova, poput Prelida i Etida-slika. Ipak, za razliku od Šubertovih salonskih uzora, ovo su koncertantno zamišljena dela zamašnih izvođačkih zahteva. Nastali u svega nekoliko nedelja iz potrebe Rahmanjinova da reši trenutne egzistencijalne probleme sa kojima se suočio, komadi komprimuju svo njegovo poznavanje klavirske tehnike do tog trenutka. Završeni ciklus, predat u štampu decembra 1896. godine, biće ujedno i poslednji opus koji je Rahmanjinov iskomponovao pred težak životni period koji će ga na nekoliko godina gotovo u potpunosti odvojiti od stvaralačkog poziva.

Autor emisije Stefan Cvetković