Milan Kundera: Roman i Evropa

„...S velikim uzbuđenjem primam danas ovu nagradu koja nosi ime Jerusalima i znak velikog jevrejskog kosmopolitskog duha. Primam je kao romanopisac. Naglašavam, romanopisac, ne pisac. Romanopisac je onaj koji, prema Floberu, želi da nestane iza svog dela. Nestati iza svog dela znači odreći se uloge javne ličnosti. Nije to lako danas kada sve imalo značajno mora da prođe nepodnošljivo osvetljenom scenom masovnih medija koji, nasuprot Floberovoj nameri, nastoje da sakriju delo iza slike njegovog autora. U toj situaciji, kojoj niko ne može potpuno da umakne, Floberova opaska deluje mi gotovo kao upozorenje: upuštajući se u ulogu javne ličnosti, romanopisac dovodi u opasnost svoje delo koje se može smatrati pukim prilepkom njegovih postupaka, izjava, stanovišta. No, romanopisac nije ničiji glasnogovornik, pa čak ću otići tako daleko i reći da nije glasnogovornik ni vlastitih ideja. Kada je Tolstoj skicirao prvu verziju Ane Karenjine, Ana je bila vrlo antipatična žena i njen je tragičan kraj bio opravdan i zaslužen. Konačna verzija romana bitno je drugačija, ali ne verujem da je Tolstoj u međuvremenu promenio svoje moralne nazore; pre bih rekao da je pišući slušao glas različit od svojih moralnih uverenja. Slušao je ono što bih ja nazvao mudrošću romana. Svi istinski romanopisci osluškuju tu nadličnu mudrost, što objašnjava činjenicu da su veliki romani uvek malo pametniji od svojih autora. Romanopisci koji su pametniji od svojih dela morali bi da promene zanimanje.

No, šta je ta mudrost, šta je roman? Ima jedna izvrsna jevrejska poslovica: Čovek misli, a Bog se smeje. Nadahnut tom mudrom izrekom, rado zamišljam da je Fransoa Rable jednog dana čuo Božji smeh i da je tako rođena ideja prvog velikog evropskog romana. Sviđa mi se pomisao da je umetnost romana došla na svet kao odjek Božjeg smeha.

Zašto se, međutim, Bog smeje posmatrajući čoveka koji misli? Zato što čovek misli, a istina mu izmiče. Zato jer, što više ljudi misli, više se misao jednoga udaljava od misli drugoga. I najzad, zato što čovek nikada nije ono što misli da jeste. U osvit Modernog doba, kada čovek napušta Srednji vek, otkriva se temeljna situacija: don Kihot misli, Sančo misli, ali izmiče im ne samo istina o svetu nego i istina o njima samima. Prvi evropski romanopisci uočili su i shvatili tu novu čovekovu situaciju i na njoj su izgradili novu umetnost, umetnost romana...” (M. Kundera)

Tekst je preveo Zoran Živković.
Čita Aleksandar Božović.
Urednica Olivera Nušić.