Georg Fridrih Hendl: Alčina

U aprilu 1735. godine, Hendl je započeo probe za svoju novu operu Alčina komponovanu za prvu sezonu njegovog angažmana pri novootvorenom pozorištu Kovent garden u Londonu. Meri Pendarves, hroničarka londonskog kulturnog života, je primetila, posmatrajući kako kompozitor prati svoju glavnu primadonu na čembalu tokom proba, da „nije mogla a da ne pomisli da je gospodin Hendl nekromant uhvaćen u sred svog čaranja...”. Ovo je vrlo interesantan izbor reči za operu čija je glavna junakinja čarobnica Alčina, ali i za situaciju u kojoj se Hendl tada nalazio, s obzirom na to da je italijanska opera u Londonu u tom trenutku bila na izmaku popularnosti i da je on pokušavao da udahne, kakav-takav život u ovu formu koja više nije prolazila kod engleske publike. I sam kompozitor je svoje poslednje opersko ostvarenje Deidamiju napisao šest godina ranije, da bi se okrenuo u potpunosti oratorijumu. Ipak, na novoj dužnosti kompozitora i impresarija Kovent gardena, morao je da stvori opersko delo koje bi mu obezbedilo dalje poštovanje engleskih muzičkih krugova. Setimo se da je dvadeset godina ranije, 1711. godine, London pozdravio dolazak mladog Hendla koji im se predstavio u svom punom sjaju operom Rinaldo, ali da su se od tada mnoge stvari promenile. U te dve decenije Hendl je uspeo da uspostvi neku vrstu monopola nad italijanskom operom serijom, i to u toj meri, da je ovu ’inostranu novinu’ pretvorio u deo svakodnevice. Ipak, nezadovoljstvo kako među pevačima, tako i među aristokratskim mecenama je raslo. I kao odgovor na Hendlovu čvrstu ruku, nastala je Plemićka opera koju je podržavao sam Princ od Velsa i kojim je dominirao kastrat Senesino, bivša zvezda Hendlove Kraljevske muzičke akademije.

No i pored delovanja konkurencije, najvažnije je da se ukus londonske i engleske publike promenio, težeći neposrednijim, popularnijim muzičko-scenskim formama koje su imale mnogo snažnije utemeljenje u istoriji britanskog pozorišta. Pokušavajući da, ipak, pronađe recept za uspeh, Hendl se ponovo vratio temi magije i čaranja kojom je očarao londonsku publiku toliko godina ranije u Rinaldu, znajući koliko su ovakvi sižei popularni među pozorišnom publikom. Ponudio im je nešto novo, drugačije, uz ekstenzivno korišćenje tehnički superiornih scenskih mašina Kovent gardena. Toj publici koja je imala veliko želju da bude zasenjena, Alčina je ponudila upravo to: fantastiku, egzotiku i magiju. I uspeh nije izostao.

Sa muzičke tačke gledišta Hendl je u ovoj operi transformisao neke od konvencija opere serije kako bi stvorio ubedljivu dramaturšku potku. To je najočiglednije u samom liku Alčine, čije se krute da kapo arije sa početka opere, potpuno dezintegrišu u drugom činu. Na samom kraju čina čućete, tako, veliku Alčininu ariju Mi restano le lagrime u kojoj čarobnica iskazuje svoj bol zbog gubitka magijskih moći, dok je prati muzika „nestabilnog tonalnog centra”, oslikavajući njeno stanje. Ruđerov oproštaj sa ostrvom, čuvena arija Verdi prati (Zelena polja) prikazuje nostalgično raspoloženje kroz melodije izuzetne lepote i jednostavnosti. Ova arija označava trenutak kada se vitez oslobađa Aličininih magijskih čini. Na određeni način, ta jednostavna melodija, u formi ronda, predstavlja i oslobađanje od krutih stega da kapo arija koje čine osnovni gradivni element opere serije.

Urednica Ksenija Stevanović