Umetnost interpretacije – Dirigent Jakov Krajcberg

Rođen kao Jakov Bičkov, mlađi brat Semjona Bičkova, Krajcberg je kao i njegov brat rano zakoračio u svet muzike, učeći najpre da svira klavir, a potom studirajući dirigovanje u klasi Ilje Musina. Ovo iskustvo bilo je presudno za njegov budući razvoj, te je sam Krajcberg kasnije govorio „ono što me je Musin naučio dalo mi je osnovu; sve ostalo sam naučio na master-klasovima veoma dobrih, ali i loših dirigenata. Od loših sam naučio šta ne treba da radim", naveo je jednom prilikom Krajcberg.

Nakon završenih studija, ovaj umetnik je emigrirao na zapad, kao što je to uradio i njegov stariji brat. Kako mu sovjetske vlasti nisu dozvolile da sa sobom ponese nikakav pisani materijal, za sobom je ostavio brojne kompozicije u rukopisima, što ga je konačno odvratilo od komponovanja i u potpunosti usmerilo ka karijeri dirigenta.

U Sjedinjenim Američkim Državama upisao je privatni konzevatorijum Menis u Njujorku, gde mu je između ostalih, predavao i stariji brat, Semjon Bičkov, a kako bi svoju karijeru gradio izvan senke ovog već renomiranog umetnika, diplomirao je koristeći devojačko prezime njihove majke, Krajcberg. Usledili su kursevi na kojima se usavršavao, učeći , između ostalih, kod Seiđija Ozave, Eriha Lajnsdorfa i Lenarda Bernstajna, kog je posebno cenio kao umetnika, a 1986. godine, osvojio je nagradu na takmičenju „Stokovski" u organizaciji Američkog simfonijskog orkestra koja je doprinela njegovoj promociji na svetskoj sceni. Iste godine, usledio je i prvi profesionalni angažman, koji je Krajcberga odveo u Nemačku, gde je kao dvadesetsedmogodišnjak postao najmlađi muzički direktor u istoriji, stupajući na čelo Pozorišta u Krefeldu i Menhengladbahu. Potom je preuzeo rukovođenje Komičnom operom u Berlinu, postavljajući na scenu retko izvođena, kao i savremena dela, poput Henceovog Kralja Hirša. Ugled koji je stekao kao operski dirigent, rezultirao je pozivom da debituje na uglednom festivalu u Glajndbornu 1992, a u Engleskoj je postao redovan gost festivala Proms, na kojem je svake godine nastupao u periodu od 1994. do 2000, a došao je i na poziciju šefa dirigenta Simfonijskog orkestra iz Bornmuta. U periodu najveće umetničke zrelosti, Jakov Krajcberg je rukovodio Holandskom filharmonijom i Holandskim kamernim orkestrom kao šef dirigent i umetnički savetnik, a poslednje dve godine života proveo je na poziciji muzičkog i umetničkog direktora Filharmonije iz Monte Karla. Krajcberg je preminuo 2011, u svojoj 51. godini, nakon duže bolesti.

Interpretacije Jakova Krajcberga bile su poznate po svojoj dramatičnosti i pažnji koju je posvećivao detaljima. Njegov stil krasili su široki potezi, koje su neki kritičari doživljavali kao ekspresivne, dok su ih drugi ocenjivali kao „odveć razmetljive". Ipak, svi se slažu da su njegova izvođenja bila prepoznatljiva po uzbudljivoj energiji, emfatičnom tonu i povezanošću sa orkestrom. Kritičar Njujork tajmsa je tako primetio, nakon Krajcbergovog debija sa Njujorškom filharmonijom da on ima „upečatljivu tehniku palice - koristeći uglavnom male, jasne poteze, dirigujući napamet, čini se da postaje jedno sa muzičarima, koji sviraju veličanstveno".

U svojoj knjizi, „Maestri u Americi", Roderik Šarp je, govoreći o Jakovu Krajcbergu zapisao „on je konstantno slavljen zbog svoje beskrekorne tehnike palice, koja je napeta, precizna, dobro artikulisana i visoko disciplinovana. Nikad se ne postavlja pitanje da li je pripremio svako izvođenje pažljivo i temeljno, sa svakom frazom i nijansom uzetom u obzir. Tako nastala interpretacija poseduje jasne i maštovite ideje i čvrstu kontrolu nad strukturom. Njegov nastup na podijumu, nasuprot bombastičnosti, nije bez harizme, a njegov različit pristup svakom solisti odgovara njegovoj reputaciji vrhunskog korepetitora kako instrumentalista, tako i pevača. Kritike su primetile osećajnost, strast, intenzitet i neposrednost njegovih izvođenja", zaključuje Roderik Šarp.

Urednica emisije: Ivana Neimarević